Чедомир Јовановић није глуп — уме да плива кроз живот, а и политички је писмен. Чеда пак није више пожељан ђувегија као у време кад су девојке носиле беџ „Чедо, ожени ме“. С треће стране, Јовановић, председник ЛДП-а, у најнезавиднијем је положају и већ годинама једино показује да би да се уда. Не мора добро, само да се уда. После ће он то уратлучити. Доста му је одмора, планинарења, све у свему провода, те би најрадије да се скраси и решава проблем у домаћинству које га прими. А свако „домаћинство“ у које би он да унесе себе је, у најмању руку, запуштено.
Путине, роде и брате, попусти
Хтео је савез са ДС-ом, али у демократама није дало, па колико данас поручује да би да решава проблем Србије која је, како ју је ошацовао, у фронцлама. Но, има један проблем што Чедици срећу квари — Русија. Ако му је веровати, а знате треба ли му веровати. Да није Руса, Јовановић би већ чистио Србију и решавао њене проблеме, али ће највероватније морати на одмор до 1. септембра. Немојте да плачете, Чедомире.
Исправио је зубе, ојачао рамена, пустио браду, таман оседео, направио фирму или фирме, четворо деце, и сад још да збрине Србију.
Због Србије се — а не како изроди мисле због себе — до пре пола године константно нудио Александру Вучићу са објашњењима која се могу подвести на: кад треба гасити пожаре, није важно са ким носиш канте са водом. Пошто га Вучић није хтео или нису нашли начин да ванпарламентарног Чеду у Владу уведу, он је пристао да га барем пред камерама полију водом.
Пред последње изборе је направио савез са Тадићем који „га је избацио из ДС-а на улицу док ме је за руку држала Јелена у деветом месецу трудноће“, мало заоштрио реторику према Влади и Вучићу, и после избора заћутао.
Ћути, појаснио је, зато што „свакога дана хода по минском пољу“ и ако „направим погрешан потез могао бих да доведем у питање шансу да бар покушам да пронађем излаз из слепе улице у којој се земља налази“. Јој, Путине, роде и брате, попусти, пред Србијом су последњи дани ако Јовановић не узме дизгине у руке. Немојте да плачете, Чедомире.
Чекао сам, чекао сам, драгог…
На више од десет суштински истих питања Оље Бећковић у интервју НИН-у, Чеда Јовановић нема одговор да ли улази у Владу Србије, шта ће бити ако га Вучић позове, и хоће ли га позвати. Није сигуран, рече, да је данас могуће бавити се политиком изван власти. Једино зна да је био неуспешан у „консолидовању грађанске политичке сцене која је у слободном паду од 2012“.
Све у свему, ово не личи ни на ђувегију, ни на оцвалу удавачу, већ на ону врсту особа које седе и чекају позив који се можда неће десити, али чекају. Позивар има сталног партнера, неколико потенцијалних партнера и константног Чеду који константно чека. Зато му је цена најнижа. Немојте да плачете, Чедомире.
Не воле људи истину, па тако ни Јовановић не схвата добронамерно питање новинарке о достојанству, нуђењу и целом том пакет аранжману са машницом на којој пише „тужна прича“. Нема он, вели, права на неодговорност.
Подсетимо, коалиција ЛДП—ЛСВ—СДС освојила је 5,02 процената гласова на парламентарним изборима. Кад се то — иако је највећи број гласача повукао Чанак, а добар део њих сваким појављивањем у кампањи отерао Чеда — подели на три једнака дела, дођемо до 1,67 процената или око 63 хиљаде гласова за ЛДП. Дакле, човек који годинама прича о томе да политичари, партије и грађани у Србији треба да схвате реалност, ту реалност уопште не поима. Тачније, одбија да је поима. Немојте да плачете, Чедомире.
Преученост ученика
Зато су му, тако измештено реалном, криви Руси. „Сигуран сам да су Руси давно заборавили 1948. и да данас по Београду и Москви кадрирају као Коминтерна“. Ово је већ надреално и последица је преучености ученика која се у пракси спроводи: Чеда отвара уста, а Латинка Перовић проговара.
Опседнутост амбасадорима долази из нашег примитивизма, појасни драматург Јовановић, али су ипак западни амбасадори ако не добри, а оно као он — могу са свима да сарађују, док се Руси понашају као да је влада њихова и мисле да треба да одлучују. Иначе, ето Чеде, ето пролећа у Србији.
Зато „млин ради, прави брашно, брашно се продаје, теста се продају, ја мало на Миконосу, мало у Атини, Фиренци…“. Немојте да плачете, Чедомире.
