„Односи Србије и САД су генерално добри, али постоје тензије због неслагања у мишљењима о санкцијама Русији које Србија није спремна да подржи. То није нешто што ће потпуно избацити из колосека те односе, али ће свакако унети тренутну напетост. Након што је Вучић отказао посету САД састао се са америчким амбасадором. Очигледно је постојала извесна љутња због тога, али такве ствари су прилично нормалне у односима и то је вероватно привремено, али ће се понављати зато што се Србија труди да буде и на Истоку и на Западу“, каже за Спутњик Стивен Мајер који је данас професор политикологије и безбедности у Вашингтону.
Неки експерти кажу да на Западу нису гледали благонаклоно на посету Вучића Москви и на његов сусрет са руским председником Путином. Да ли сматрате да Запад може да прихвати добре односе Београда и Москве?
— Запад не може много да уради кад је реч о односима Србије и Русије. Он мора да прихвати чињеницу да Србија има интересе у разним земљама, укључујући Русију и САД. Постојало је извесно разочарање у Вашингтону због Вучићеве посете Москви и то је разумљиво, али Запад треба да разуме да српске власти имају јаке финансијске везе са Русијом. То су везе које су Србији потребне јер је реч о новцу. Запад нема начина да то спречи. Србија неће окончати односе са Русијом, заправо, ти односи би могли да постану јачи, посебно ако Русија буде спремна да уложи још новца у Србију и да купује више предузећа и имовине. Руси имају улог у српској економији, а виде је и као могућност да имају упориште на Балкану.
Мислите да је српско балансирање између Русије и Запада могуће?
— Зашто да не? Годинама тврдим да Србија има интереса да истражује широм света, у односима са другим земљама — Бразилом, Ираном, Кином. Кинески председник је управо био овде. Срби покушавају да изграде односе са многим земљама. И треба то да раде. Односи са Русијом ће напредовати, а претпостављам да ће Вучић успостављати јаче односе и са другим земљама.
Добро познајете Балкан, а сви се добро сећамо хаоса деведесетих година. Сада неки медији у Србији тврде да Запад финансира припреме за нови хаос на Балкану. Да ли мислите да су такве тврдње неосноване? И коме би такав хаос био потребан?
— Не мислим да постоји било какав разлог да верујемо да Запад намерно финансира било какав нови хаос или побуне. То не значи да неће бити промена на Балкану, само да нема разлога и доказа да било ко финансира нови хаос на Балкану који никоме не би ишао у корист. Рекао бих ипак да се западна политика генерално није променила за 25 година. А та политика није баш добро служила Балкану јер не препознаје промене које су се овде догодиле. Вашингтон се вратио на политику коју је почео пре 25 година. Али не у смислу да неко финансира нови хаос. То је једна од теорија завере које повремено чујете.
Да ли је још једна теорија завере то што неки кажу да Вашингтон припрема терен за неку врсту „обојене револуције“ и промену режима у Србији, али и у другим деловима Балкана, рецимо у Македонији?
— Владе сваке од балканских земаља нису савршене, није савршена ни српска влада, али је демократски изабрана. Могло би да буде промена унутар система, али Запад не финансира ни промене режима ни „обојене револуције“. Да Вас подсетим, неке од тих обојених револуција нису се добро завршиле. И не знам ко би био тај ко би примио новац да спроведе ту промену режима. У ком правцу би Запад ишао? Ко би заменио српску владу? Свакако не неки нови Милошевић или Тито. Исто се може рећи за Македонију. Она има озбиљне проблеме, али они немају везе са тиме да Запад жели промену режима, него са чињеницом да Македонија има озбиљне проблеме између македонских Словена и Албанаца, као и унутар словенског становништва. Пад Владе Хрватске није финансирао Запад нити је имао разлога за то. Велико питање за људе који мисле да је то могуће јесте ко би тиме ишта добио и ко би заменио постојеће владе. Зато мислим да је то још један пример теорије завере.
Како видите позиције Русије на Балкану? Да ли су оне ојачале?
— Свакако јесу. Али сетимо се кроз историју да су велике силе имале огромне интересе на Балкану. То је било место у Европи где су се сусретале велике империје. Данас је та врста интереса империја нестала. А искрено, интерес Русије на Балкану јесте да се учврсти у региону, то је баланс западном утицају у региону. То није исто као што је било пре 100 година. А након 90-их америчко интересовање за Балкан је избледело. То више није важно подручје за САД. А ни за Русију. Има много важнијих делова света који је интересују. Балкан је на неки начин потиснут у други план за све. Тако ће и остати. Руси ће бити ту, Американци ће бити ту, Западна Европа ће бити ту, али у поређењу са осталим светским регионима Балкан ће бити од мањег значаја.
Значи, Ви мислите да Балкан није линија фронта између Русије и Запада?
— Не. Мислим да је то подручје конкурентних интереса, али свакако није линија фронта. Линија фронта између Истока и Запада је нешто северније и у другим интересима — у енергетици, кад је реч о тероризму…
Или нешто источније, рецимо у Украјини?
— Да, и у Украјини. То су главна подручја интереса и тешкоћа између Русије и Запада.
Знате да је Србија посвећена учлањењу у ЕУ, али може ли то, а да не призна Косово?
— ЕУ већ дуго понавља да Србија неће морати да призна косовску независност. То је можда технички гледано истина, делом зато што пет чланица ЕУ није признало Косово. Али ипак није безначајно то што су бирачи у суштини жртвовали Косово на европски олтар. Заправо је речено да Србија неће много форсирати питање свог суверенитета на Косову. Искрено, оно је у суштини отписано. Вучићева цела каријера је базирана на томе да уведе Србију у ЕУ. Он покушава да балансира тако да се теоретски не одрекне суверенитета над Косовом у Уставу Србије. И ту иде веома танком линијом. Косово је на неки начин постало замрзнути конфликт. Он ће наставити да тиња као и до сада. Званично, нико из ЕУ није тражио признање, али у суштини они желе одвајање Косова и Србије тако да је то деликатно питање. И ко зна, проћи ће много година пре него што Србија испуни европске тековине и током тог времена ситуација би могла потпуно да се измени. Али тужна ствар је што је Влада Србије опрала руке од Косова.
Грешка је што су САД пожуриле да признају Косово
Кажете да је Косово замрзнути сукоб. Из те перспективе да ли бисте рекли да је била грешка што су САД пожуриле да признају Косово?
— Мислим да је тако. САД су толико снажно биле ангажоване на албанској страни да никада нису мислиле унапред, какве ће бити последице. САД се сада неће повући и рећи да је то била грешка, али ја мислим да јесте била грешка што смо то урадили тако брзо уместо да покушамо да размислимо какве ће бити последице. Ми смо такође правили озбиљне грешке 90-их у начину на који смо приступили Балкану и слому Југославије. Подржали смо политику која у суштини није решила проблем региона.
Ситуација на Косову је нестабилна. Ту је и залагање неких косовских политичара за „велику Албанију“. Да ли је „велика Албанија“ мит или реална опасност?
Већина политичара у Албанији није нарочито заинтересована за проширење граница земље. Више ћете чути о томе у Приштини и Призрену, ван Албаније. Нема довољно интересовања и подршке за „велику Албанију“ и мислим да се за сада то неће десити. Што не значи да у будућности то не може да се промени. То ће много зависти од тога како ће се развијати ситуација у Македонији, хоће ли она остати целовита.
Раније сте говорили о могућност прекрајања граница. Како би по Вашем мишљењу изгледале те нове границе и да ли би оне биле могуће без новог рата?
— Мислим да је то могуће без новог рата и крвопролића. Али ако би дошло до новог прекрајања граница то би требало да ураде људи који ту живе, лидери који ту живе, а не САД, Брисел, Берлин или Лондон. То би морало да се уради уз међусобни договор, а мислим да је то могуће без рата. Где видим да моји коментари највише имају смисла и где то може да се догоди? Косово. Одавно тврдим да треба да дође до неке врсте поделе на северни и јужни део. То је могуће у будућности. Могуће је у Македонији, могуће је у Босни, ако босански Срби, рецимо, некад одрже референдум на којем одлуче да желе да напусте Босну. То би била прилична промена граница. Неки кажу да сама могућност тако нечега не значи нужно да ће се то и десити, али се може десити и свакако је то могуће урадити без рата.
Али у САД не видимо подршку за такву идеју, рецимо, за идеју поделе Косова.
— Не морате да се ослањате на подршку САД. Одавно тврдим да људи у Београду, људи на Балкану траже одговоре од Вашингтона, а не морају то да чине. Људи у Србији су паметни, имају дугу традицију и дугу историју. Да бисте преговарали не морате да имате нужно подршку Вашингтона, Брисела. Мислим да је била грешка што се Србија толико ослањала на Вашингтон чекајући шта ће он да каже. То не морате да радите. Зарад своје будућности Србија и друге земље у региону треба да се ослоне на своју снагу и интелигенцију у решавању сопствених проблема.
Значи, ви мислите да би право решење за Балкан била подела Косова и подела БиХ?
— Не кажем да се то односи и на Босну. О томе би требало да одлуче тамошњи становници демократским гласањем. Не мислим да се то нужно мора десити, али на људима и руководствима је да одлуче где су границе, где желе да живе. Већ више година сматрам да треба одржати референдум у Босни, у Републици Српској о питању где желе да буду. То се десило у Црној Гори. Запад није имао проблем са референдумом у Црној Гори, али има проблем кад је у питању неко други. То није логично. Исто је на Косову. Мислим да би због снаге српског становништва северно од Ибра било лако организовати референдум о томе каква треба да буде њихова будућност, где желе да живе. То није посао Америке, Брисела, то је одлука коју треба да донесу људи у региону.
Мислим да би то било тешко организовати, али лепо је чути да неко у Америци размишља на такав начин. Али сада желим да вам поставим питање о НАТО-у. Неки експерти, као Курт Грич, кажу да је НАТО мутирао после агресије на Југославију. Шта ви мислите?
— Прво да прокоментаришем оно што сте рекли о тешкоћама око преговора. Срби су веома паметни људи, као и Хрвати, Бошњаци. Разумеју регион у ком живе. Само се превише плаше да организују такве ствари јер страхују шта ће рећи САД и Брисел. Један политичар у региону, председник Додик, има став који мислим да је врло здрав и који каже: „Ми сами одлучујемо“. Мислим да би био велики посао преговарати о идеји референдума, али да је она свакако изводљива.
Што се тиче НАТО-а, сматрам да је он у суштини постао организација која више није корисна. Кад се завршио Хладни рат престао је и разлог постојања НАТО-а. И била је несрећна грешка одлука која је донета деведесетих година у Сједињеним Државама да ће НАТО не само наставити да постоји него ће се ширити на Исток. Не видим никакав војни разлог за постојање НАТО-а, не видим никакав разлог да Србија постане део НАТО-а. Албанија се прикључила НАТО-у, Хрватска се прикључила и искрено не видим да су те земље имале икакве вајде од тога што су постале чланице. Од распада Југославије и кризе деведесетих НАТО постоји само по инерцији, то заправо није савез који некога штити од нечега, он постоји само зато да би постојао.
Како очекујете да ће се развијати односи између Русије и Запада? Да ли ћемо имати, или да ли имамо нови Хладни рат?
— Не мислим да имамо нови Хладни рат јер Русија није Совјетски Савез. Немамо велику опасност од нуклеарног рата између Русије и САД. То не значи да не постоји опасност од ширења нуклеарног оружја, али се оно не односи толико на Русију и Сједињене Државе. То дакле није нови Хладни рат. Постоје одређене тешкоће у односима Русије и САД, али односи ће се наставити на исти начин, са успонима и падовима. Путин и Русија ће наставити да потврђују своје позиције, да воде чврсту политику, САД ће такође наставити одлучно своју, али оно што овде имамо након распада СССР-а јесте да је Русија изгубила много на утицају, на величини. Путин сада настоји да каже свету да се Русија вратила, да Русију треба да прихватите као велику силу. Због њених акција, посебно у Украјини дошло је до проблема у односима Русије и САД. Али искрено, Запад не зна шта ће са Украјином. Крим ће остати у Русији, имаћемо вероватно још један замрзнути конфликт на истоку Украјине. И санкције ће остати на снази. Колико дуго, зависиће од тока догађаја. Али неће бити Хладног рата. Антагонизам ће постојати, али и области где сарађујемо са Русијом. Један од разлога што мислим да неће бити Хладног рата јесу економски интереси Русије који су много више повезани са Западом, посебно са ЕУ. Кад се једном укину санкције мислим да ће економски односи бити још јачи.
