Нико од посматрача и аналитичара мађарску фудбалску репрезентацију није узимао за озбиљно. Оно што су заборавили јесте да је та земља некада била фудбалска велесила. Нису видели ни колико мађарска држава улаже у фудбал, а заборавили су и да анализирају личност мађарског селектора. Зато успеси Мађара на Европском првенству 2016 изгледају као изненађење.
Сва предвиђања ишла су ка томе да Мађарска има шансе да се провуче поред Аустрије и Исланда, аутсајдера у групи, а да су шансе да са Португалијом игра нерешено, или је победи, никакве. Међутим, Мађари су победили у Аустрији и одиграли нерешено са још једним изненађењем првенства, Исландом и са Португалијом. Тако је, непоражена, Мађарска заузела прво место у групи.
Финалисти Светског првенства 1938. и 1954, освајачи три златне и по једне сребрне и бронзане медаље на Олимпијским играма, Мађари толико желе да надокнаде изгубљено време, да је обнова фудбала и повратак старе славе постала лична мисија њиховог харизматичног премијера. Виктор Орбан, велики љубитељ фудбала, до те мере се заложио за обнову фудбала у својој земљи да медији о томе пишу као о његовом личном крсташком рату.
Орбан је покренуо велика улагања у стадионе, тренинг центре и инфраструктурне пројекте. Све време, опозиција га је оптуживала за трошење новца на унапред изгубљену ствар, али успеси у квалификацијама и пролазак у нокаут фазу на тренутном европском првенству показали су да је био у праву.
Орбан је иницијатор награде ФИФА „Ференц Пушкаш“ за најбољи гол у постигнут светском фудбалу. Такође је један од утемељивача фудбалске школе назване по овом великану фудбала у Будимпешти, а стадиони попут оног Ференварошовог реновирани су и могу да приме много више гледалаца него пре.
Највећи Орбанов пројекат свакако је обнова некадашњег „Неп“ стадиона, који од 2001. носи име (опет) Ференца Пушкаша. Пројектован капацитет стадиона, који би требало да буде комплетно готов за идуће европско првенство, повећан је са 38.000 места на 70.000.
Мук на Вемблију и Чудо у Берну
Свако ко се мало боље разуме у фудбал зна да Мађарска није нова у том спорту. Штавише, некада је била велесила. Нема Мађара који не зна напамет тим из педесетих, чувену „Лаку коњицу“. У Србији нема човека који је био жив тих година, а да не зна за чувену четворку тог тима — Пушкаша, Кочиша, Божика и Хидегкутија.
Много пре Душка Савића, овај тим натерао је 105 000 Енглеза окупљених на Вемблију на мук. Тог 25. новембра 1953, мађарска „Лака коњица“ прегазила је енглеску репрезентацију резултатом 6-3. Уверени да се пораз десио случајно и да се више никада неће поновити, Енглези су тражили реванш у Будимпешти. Шест месеци касније понижени су на Неп стадиону са 7-1. Ове победе имају почасно место у мађарској историји и популарној култури.
Те године, Мађарска је постала фудбалска велесила и најбољи тим на планети. Спремали су се да и званично постану најбољи на Светском првенству 1954. у Швајцарској. Резултати које су постизали показивали су да им круна неће измаћи. Победили су Северну Кореју са 9:0, Западну Немачку са 8:3, Бразил са 4:2 и, у полуфиналу, Уругвај са 4:2. У финалу су поново играли са Западном Немачком. И ту је бајци дошао крај.
До осам минута пред крај утакмице, Мађарска је водила са 2:0, а тада је немачки репрезентативац Хелмут „Шеф“ Ран извео оно што је у историји фудбала остало забележено као „Чудо из Берна“. И Мађарска је изгубила са 3:2. Мађарски фудбал је тада пропустио прилику да се вине у небеса и никада је више није стекао поново.
Будимпешта, за разлику од Барселоне или Манчестера на пример, није претерано посвећена фудбалу. Оно што се у Будимпешти односи на фудбал посвећено је Ференцу Пушкашу, легенди, како мађарског фудбала, тако и шпанског Реала. За будимпештански Хонвед, у коме је почео каријеру и Реал, дао је 577 голова у 588 утакмица. За репрезентацију дао је 84 гола у 85 утакмица.
Иако је копачке о клин окачио још 1966, Пушкаш је и даље фудбалер о коме се највише говори у Мађарској из једноставног разлога — после њега у Мађарској фудбал као да се није играо.
Одлучност и решеност да се победи
Гледајући овогодишње европско првенство, изгледа да је мађарска репрезентација, квалификацијом за прво велико такмичење у последњих 30 година, одлучила да испише нову историју националног фудбала.
Са тако богатом историјом и великим улагањима у спорт, о мађарској фудбалској репрезентацији може да се каже много више него што је расправа о томе зашто голман Габор Кираљи на утакмицама носи тренерку.
За посматраче са стране и сама квалификација на ЕП била је довољан успех. Међутим за селектора Бернда Шторка, Немца за кога дисциплина представља рецепт успеха, очигледно није. А није и за његове играче.
Шторкова одлучност и решеност да победи могла се видети када је, под његовим притиском, отказана последња недеља мађарског првенства, како би боље спремио играче за утакмицу са Норвешком, одлучујућу у квалификацијама.
Друга грешка посматрача била је што су веровали да је група Ф релативно лака и да мађарска има шансе да се провуче поред Аустрије и Исланда, док је Португалија посматрана као неприкосновени господар групе. Према писањима медија, за Шторка ће квалификација његовог тима у нокаут фазу такмичења бити равна чуду.
Овде не можемо да избегнемо ироничан осмех на лицу, јер очигледно је да нико од аналитичара није заиста анализирао ни Шторка, ни мађарске фудбалере. Који су, како рекосмо, решени да испишу нову историју мађарског фудбала.
Шторк, трећи селектор који је преузео кормило Мађарске током квалификација, поред челичне воље и вере у дисциплину, има још једну особину — веру у своје играче. Подржава их безрезервно, чак и оне који нису фаворити сопствених клубова и од њих је направио организовану машинерију.
Мађари су игром и резултатом, пре свега игром на равној нози са Португалијом, показали да је поверење које им је Шторк указао оправдано.
Тешко је рећи хоће ли Мађарска у наставку првенства постићи успех који може да се мери са успехом „Лаке коњице“. Међутим, шта год да уради, већ је урадила много. Почела је да исписује нове странице фудбалске историје своје земље.
