Легенда Партизана Момчило Моца Вукотић, рекордер по броју одиграних утакмица за „црно-беле“ и бивши репрезентативац СФРЈ, каже да није стигао да испрати све утакмице на Европском првенству због обавеза које је имао као председник омладинске школе Партизана. Кад је реч о првенству, Вукотић каже да није присталица овакве завршнице првенства.
„Са оволиким бројем учесника у завршници, првенство није онакво какво бих ја волео да гледам. Ово је највећа смотра европског фудбала, игра се на сваке четири године и ту би требало да се нађе крем европских репрезентација. Мислим да, пре свега, има репрезентација које по квалитету не заслужују да су у завршници. Друга ствар, репрезентације чији играчи имају обавезе што у првенствима што у еврокуповима су у неповољнијем положају, јер играчи немају времена да се припреме за првенство и зато се и дешавају изненађења попут оног кад је Грчка у Португалији била првак Европе“, каже Вукотић за Спутњик.
Како би, по Вашем мишљењу, требало да изгледа првенство?
— По мени, у завршници првенства не би требало да се играју утакмице у групи и оптималан број би био осам екипа и да се одмах игра по „нокаут систему“. Мислим да је финансијска страна превагнула и да је то на штету саме игре. Чињеница је да и на светским првенствима најбољи играчи, Меси и Роналдо, нису на нивоу који се од њих очекује. Био сам у репрезентацији ′76. тад је био фајнал-фор кад смо несрећно у продужецима изгубили од Немачке и мислим да је то било првенство са малим бројем учесника у завршници, али 8 или 16 екипа, са „нокаут системом“ било би идеално. С друге стране, кад би био мањи број утакмица у завршници, играчи би имали више времена да се припреме за то такмичење и како бисмо у најбољим издањима гледали и најбоље играче и репрезентације.
Да, али фудбал је спорт у коме не победи увек боља екипа.
— Хоћу да кажем да су екипе у којима играчи немају већи број утакмица током сезоне ипак у повлашћенијем положају. У игри се види да су одморнији и свежији од играча који су имали шездесетак утакмица на највишем нивоу. Узмимо, на пример, Роналда који је скоро играо финале Лиге шампиона и имао такву сезону иза себе и имао је 15-20 дана да се припреми за још једно велико такмичење.
Како коментаришете то да се Холандија није пласирала на првенство, а да Исланд и Северна Ирска јесу? Ипак кад се играју квалификације играчи нису толико уморни као кад дођу на првенство.
— Увек буде изненађења у тој елиминационој фази и сигурно је изненађење да се Холандија није пласирала и зато кажем да у тој елиминационој фази треба да се искристалишу најбоље репрезентације које ће учествовати на завршници првенства.
На овом првенству имамо први пут страх од терористичких напада. Колико таква ситуација утиче на играче и могу ли они да пруже максимум у таквим околностима?
— Сигурно да то има утицаја, није пријатно ни да чујеш да се нешто такво дешава и вероватно се пре утакмице то осећа, али кад се изађе на терен, онда су игра и резултат једино о чему се размишља. Мени је, док сам играо, увек био онај сат пре утакмице најтежи, никад да дође тренутак да изађеш на терен и да почне утакмица. Али кад почне утакмица и кад чујеш хук са трибина, концентрисан си само на меч.
Кад смо већ код хука на трибинама, колико инциденти са хулиганима, којих има и на овом првенству, утичу на играче?
— Док сам био играч није било тога, а као тренер сам провео 20 година у иностранству, тако да нисам имао додира са хулиганима. Увек то помињем, био сам дечак кад се играо дерби 1964. кад је проваљена ограда на стадиону и практично је око 2.000 људи гледало утакмицу на трави између атлетске стазе и трибине. То су била времена којих се сада можемо само с носталгијом сећати, а сад је ситуација да пре, за време, и после утакмице имамо инциденте, што сигурно није добро за фудбал.
На отварању првенства, Румунија, репрезентација без великих играча, одиграла је одлично против Француза, а ми са одличним играчима прескачемо још једно велико такмичење?
— Нисам од оних који на основу једне утакмице стичу утисак о екипама. Чињеница је да доста екипа у својим редовима нема играче које праве разлику и то су екипе које красе тимски дух, трчање и агресивна игра и оне кроз такву игру покушавају да дођу до резултата. Свесни су својих квалитета и знају како да дођу до резултата. На крају крајева, и Италијани су таквом игром дошли до победе над Белгијом. Мислим да ће бити доста таквих утакмица.
Зашто нас нема?
— Чињеница је да нисмо што смо некад били, и тога треба да смо свесни и да учинимо све да свако наредно такмичење дочекамо што спремнији. Имамо одличне играче и по њиховом квалитету смо испред неких репрезентација на првенству, али је чињеница да смо у овим и претходним квалификацијама много бодова губили од аутсајдера. Верујем да ће нам искуства из ранијих квалификација користити за наредне.
Како коментаришете то да су се из Велике Британије квалификовале три од четири репрезентације а из бивше Југославије само Хрватска?
— Наше екипе нису што су биле, наша првенства нису што су била, велики број играча иде прерано у иностранство и то су проблеми које не можемо преко ноћи решити. Друго, немамо континуитет ни по питању селектора. Селектори се често мењају и мислим да би требало, кад се изабере човек, да му дамо прилику да у једном или два циклуса квалификација направи екипу која ће моћи да оствари наше жеље.
Председник сте званично друге омладинске школе у Европи. Наши омладинци су били прваци Европе 2013. а светски прваци прошле године. Шта се дешава са тим клинцима од којих већина нестане док стаса до А селекције?
— Они не стасавају. Ако и играју у својим тимовима, после једне сезоне одлазе у иностранство. Рецимо, од те генерације која је на Новом Зеланду била првак света, Шапоњић је отишао из Партизана, а није имао ниједну сезону у првом тиму. То су ствари које утичу и на квалитет тимова и квалитет лиге. Једноставно, нисмо у ситуацији да дугорочније планирамо екипу него сваке сезоне изнова почињемо са стварањем нове.
Да ли те млађе играче поједе конкуренција у иностранству?
— Ако идете у јаче лиге а овде немате то искуство играња у првој лиги бар две-три сезоне, сигурно је да ће тамо још теже заиграти. Ретки су ти који се одмах наметну и имају већу минутажу у јаким лигама.
Ко би требало да решава проблеме у фудбалу?
— Мора неко системско решење да се донесе, не могу клубови да решавају те проблеме.
Да ли слажете са тезом да је фудбал огледало друштва и државе? Кад смо имали јаку државу, имали смо добар фудбал, а сад…
— Није случајно да јаке земље и у фудбалу доминирају. Мада, ми смо у прошлости парирали економским јачим државама, а често смо били и јачи. Сад имате ситуацију да у најјачим лигама најјачи клубови имају по 30 професионалаца, најбољих играча, у својим редовима. Имате играче који имају малу минутажу у тим клубовима, а у другима би били носиоци игре. Није случајно што у последњих неколико година у финалу Лиге шампиона играју клубови из истих земаља.
