Добар дан, хвала Вам што сте пристали на овај интервју.
(Мали покрет уснама, ка унутра, и климоглав на доле, у знак одобравања).
Две ствари ме интригирају. Одувек сам желео да знам шта је оно Александар Ђорђевић рекао Марчуљонису кад су Литванци…
— Прво питање, па Литванци. За кога ви радите? Не замерите, али чини се да сте потпали под пропаганду о томе како ће Русија…
За Спутњик радим.
— Радите за Спутњик, а прекидате ме. Шта сам дочекао. Да је ово некадашња Русија, не бисте ви овако разговарали са мном. Уводим демократију, није важно питање власништва већ функција медија, и видите како ми се враћа.
То сам поменуо у контексту да је Ђорђевић нешто Марчуљонису рекао на уво. И онда су се Литванци вратили…
— Знате ли како је господин Емир Кустурица прекинуо интервју са оним Александром Станковићем са ХРТ-а? Знам да знате, пазите онда са том Литванијом, да вам се не догоди исто што и Станковићу.
Извињавам се.
— Извињавате се? Новинари које плаћају руски порески обвезници се не извињавају. Не радите то. Сад ће људи да вам се смеју и говоре да сте ме „разбили кô Вучела Слобу“.
Знате за то?
— Наравно да знам. Човече, кад дођеш на интервју мораш да знаш са ким причаш.
Откад смо ми на Ти?
— Откад си постао неозбиљан. Као неко дете си, а деци не персирам.
ШТА ЈЕ ВЛАДИМИР ШАПНУО АЛЕКСАНДРУ
Друга ствар која ме интригира јесте шта сте мислили под оним што сте на састанку са српским премијером Вучићем рекли да се надате да ће „без обзира на будући састав Владе Србије, у њој достојно место заузети људи…
— Господин Вучић има обичај да каже како не препричава разговоре у четири ока, а ви очекујете да ја причам о томе? Уосталом, дошао човек овде, проћаскали и вратио се.
Хоћемо ли добити С-300?
— Није наоружање спортска прогноза или лото игра. Хоћете ли ви имати пара?
Мислим, хоћете ли помоћи Србији?
— А да Србија прво помогне себи? Кад то нисам помогао човече, но не могу сам пружати руку.
Али оно за људе у Влади?
— Зашто бих ја тражио људе у Влади, кад је већина Србије уз мене?
Да, откуд то да Вас Срби толико воле?
— Па и тебе би волели да ћутиш овде у Јагодини и да им се не мешаш у живот.
Како Вам је овде код колеге Палме?
— Није мени Палма колега.
Мислио сам политичар као и…
— Па и ти си новинар, а новинар је и Лари Кинг. Маљчик, добри мој, није то исто. Човече, ја сам светски играч број један, а ти мени да ми је Палма колега.
Да, да ни Палма нема фотографије на којима свира клавир.
— То је тачно, Палма не свира клавир.
Али можете бити колеге у спорту.
— Стваро си неозбиљан. Штета што се не мешам у уређивачку политику, иначе ти не би ни дана више провео у Спутњику.
Немојте.
— Види га! Аман, човече, новинари које плаћају руски порески обвезници не моле.
Те борилачке вештине вас двојице…
— Господин Драган Марковић се борилачким вештинама бавио у време кад је Горбачов уводио Перестројку. Према томе, уозбиљите се.
ОД ПЕРЕСТРОЈКЕ ДО ПУТИНОВИХ ГОДИНА
У реду. Поменули сте Перестројку, како се данас живи у Русији?
— Па питај Русе, ја сам овде у Јагодини.
Значи, Ви нисте онај Путин?
— Који онај Путин? Само је један Путин. Притом ме има свугде. И све радим јавно.
То знам. Изненађујете остале светске силе, јер све радите као сте најавили да ћете радити.
— Па и нисте Ви тако неинформисани. Можемо опет прећи на Ви.
Како се, дакле, живи данас у Русији?
— Ми смо народ који зна да подели муку. Кад је, наравно, има.
Како је дели сад?
— Сад ово није мука. Санкције су ујед комарца. Наши партнери са Запада мисле да санкцијама могу да нас победе. Нису успевали барутом, а не санкцијама.
Да ли смо сада у периоду новог Хладног рата?
— Ја да се враћам опет у Немачку нећу. А ти само слути неке ратове.
Мислио сам на поновно успостављање…
— Знам на шта си мислио. Није тебе тешко провалити. После завршетка Хладног рата у свету је постојала само једна сила. Рекао сам то прошле године у Уједињеним нацијама. И видите докле су довели свет.
Докле?
— Па дотле да ја трпим твоја глупа питања јер сам демократа, а они ме пореде не са Стаљином — који би те, узгред речено, можда послао у Сибир — већ са Хитлером. За то време, они се мешају у уређења других држава, буја тероризам, свет враћамо у лежиште, нема више униполарности…
Па…
— Шта, хоћеш да кажеш ону како не постоје глупа питања већ само… ајде, гукни…
Барем ће рећи да је ово полемички интервју.
— Ти и полемика. Да боље разумем српски, рекао бих да можда причаш вицеве добро, али полемика ово није.
КОЛИКО НАМ ЈЕ БЛИЗАК БЛИСКИ ИСТОК
Како гледате на ситуацију у Турској?
— Не гледам уопште, све знам. Лепо сам му говорио.
Ердогану?
— Па Ердогану, нећу ваљада Гулену или оном вашем земљаку Мирсаду (Јаховићу) Туркџану.
Шта сте му говорили?
— Да води своју политику. Ако га већ називају блискоисточним Путином, нека ме не брука. А он хоће да слуша друге.
Доћи ће у августу на разговор код Вас.
— Па шта ћу кад сам болећив.
Председник Русије болећив?
— Да. Оштар, али правичан. Слабије треба помоћи. Неукима показати пут. Грешницима опростити. Ми Руси смо православци, и хришћански је праштати.
Виђао сам Вас у црквама, нисам знао да сте толико окренути вери. У шта верујете?
— Верујем да можеш поставити ваљано питање, али ево ближи се крај разговора, а ти ништа.
Како ће се завршити криза на Блиском истоку?
— Како ће се завршити, не знам, али овде у Јагодини је врело. Отопићу се, човече.
ЗАШТО СРБИ ИМАЈУ БОЕМЕ
Имате ли са киме да попричате?
— Причам са тобом, ако се то може назвати причом.
А овде у музеју?
— Мало ту са Вуком разменим по неку паметну.
Са господином Бојовићем?
— Да, да. Пристојан господин. Тамо је и Тито, али не могу њега. Ако ништа друго, вас Србе је уназадио. И Паја Вуисић је ту.
Шта он каже?
— Наговара ме константно да побегнемо из музеја у кафану.
А, да, Паја је стари боем.
— Боем?! Зашто ви Срби имате еуфемизме за тако те ванрадне активости.
Па човек је стварно био боем.
— Са мном се ни Барак Обама није конфонтирао. Опет ти.
Па Ви нећете да вам се извињавам, нећете да се конфонтирам са Вама…
— Тестирам те, да видим јеси ли материјал…
И јесам ли…
— А и досадно овде. Стојим тако по цео дан. Могао бих до Београда.
Ако ово оде овако у јавност, има да се дигне и ала и врана.
— Ово да ћу за Београд?! Па они кукају и ударају у зурле и кад ништа не кажем.
Како гледате на ширење НАТО-а?
— Русија има одговор. Они нека се шире, а наши ће са реалношћу да их мире.
Говорите у стиху?
— Па то је та руска душа. Свега има кад треба тај део личности покренем.
А медији?
— Шта имам ја са медијима? Радим свој посао, они свој. Видите да сам успешнији.
Мислим на руске медије. Овде кажу „Путинова пропаганда“, а сад ће рећи и за овај измишљени интервју да је додворавање
— Па кад им је душа пуста.
Мислите на ове наше НВО, На Донацијама Живеће, Јелену Милић…
— Не знам ко је та Милићка, но свакако даме не коментаришем.
Да ли ће икад доћи до уједињења Србије и Русије?
— Баш имате тај поданички менталитет. Ми смо браћа, али нам кесе нису сестре. И живимо у различитим кућама.
Добро, неки савез?
— Већ правим мост до Крима. Нема се, а и да има, одакле ми…
Можемо ли да се фотографишемо заједно?
— Још и да на фотографији са мном да зарађујеш? Кажи хвала. Следећи пут пошаљи питања мејлом.
