Да ли ће неуспешан покушај државног удара и победа Ердогана утицати на руско-турске односе, односно да ли ће се наставити процес нормализације?
— Неуспели државни удар у Турској отвара велике, да не кажем неограничене могућности за тврди ауторитарни режим Ердогана. Јасно је да ће он пооштрити мере контроле унутар земље, али и преиспитати спољнополитичку стратегију. У том смислу, интересантно је да су турске власти ухапсиле пилоте који су оборили руски авион Су-24 и који су такође били на страни пучиста. Осим тога, Турска се раније извинила Русији због обарања авиона. Мислим да сада Анкара тежи зближавању са Москвом, јер схвата да у новонасталим околностима Запад неће подржавати Турску. Ердоган тражи нове могућности за сарадњу, у том контексту односи са Русијом имају велики значај за нормализацију ситуације у региону, о чему су говорили и турски званичници. По мом мишљењу, сада постоји историјска шанса за успостављање чврстих и рационалних односа између Русије и Турске, наравно, ако је Турска спремна да се одрекне амбициозних неоосманских планова и ако неће да води претерано радикалну политику на таласу успеха у спречавању државног удара.
Шта би било са Турском да су пучисти победили?
— Tурска војска је, као прво, гарант статуса световне државе, а као друго, западног вектора развоја те земље. Да су пучисти победили, они би покренули борбу против исламског вектора у турској политици и почели да јачају односе за Западом, пре свега са САД. То би било у интересу Вашингтона, али не и турског народа, барем у тренутним условима. Али скоро да није било шанси да пучисти победе, јер је читава војна врхушка постала жртва „чистке“ и била под контролом Ердогана и његовог окружења. Наравно да постоје и појединци који нису стављени под контролу, на почетку су они активно сарађивали са Ердоганом, а онда су пали у немилост. Може се рећи да армија као световна елита више не постоји. Таквих људи било је међу официрима турске војске, али сада после покушаја државног удара их очекује репресија. Стога, турска армија тотално губи политичку улогу у земљи.
Због начина на који је организован државни удар многи аналитичари кажу да се ради о намештаљци, односно да је Ердоган „режирао“ тај пуч. Имате ли коментар?
— Та верзија се не може искључити. У сваком случају, у 21. веку, у доба развијених информационих технологија, ништа се не може урадити, а да о томе не буду обавештене специјалне службе, које су, у случају Турске, под контролом актуелних политичких елита. Када је реч о теорији завере, постоје две варијанте: или су тај пуч организовале саме елите како би ојачале сопствену власт, или су специјалне службе намерно „затвориле очи“ на покушај државног удара како би откриле све прикривене противнике и спровеле „чистку“.
Да ли се слажете са ставом стручњака за Турску Павела Шликова који сматра да би та земља изгубила и у случају победе пучиста и у случају победе Ердоганових присталица, јер после тих дешавања неће убрзо доћи до националног помирења у Турској?
— У Турској још дуго неће доћи до националног помирења, јер више од 50 одсто становништва подржава актуелну власт, и то на веома радикалан начин. Али остали су веома подељени, и тренутно у турском друштву има све више подела. Друга је ствар да чак и противници Ердогана не би могли да подрже такав „чудан“ државни удар. Они би вероватно хтели да то не буде војни удар који је, према информацијама којима располажемо, повезан са САД и Гуленом. То није оно што жели турско друштво, барем не његов световни део.
Након покушаја државног удара, Турска ће вероватно вратити смртну казну. Да ли ће то утицати на „европску будућност“ земље, односно на перспективе ступања у ЕУ?
— Турска већ одавно чека у предсобљу ЕУ и прилично је уморна од тог процеса. Замор од чекања постоји не само у руководству Турске, него и у табору Ердоганових политичких противника. Турска је испунила велики број критеријума за ступање у ЕУ, спровела је одређене реформе. Стога и постоји мишљење да не би требало ни да постане чланица ЕУ, јер је већ преузела све што је позитивно у том савезу. Тако да у друштву расте број политичких апстинената када је реч о ступању у ЕУ, а кочење процеса европских интеграција неће негативно утицати на рејтинг актуелне власти. Уколико Турска одлучи да врати смртну казну, ЕУ ће одустати од примања Турске, али у том случају Анкара ће рећи: „У реду, нек сада ЕУ ступи у Турску, а ми нећемо помагати Европи да реши проблем са мигрантима него ћемо поступати онако како ми желимо“.
Ердоган је увек био веома активан на Балкану. Сећамо се његових изјава попут: „Онај ко дирне Бошњаке имаће 100 милиона Турака против себе“, или тврдње да му је „Изетбеговић оставио Босну у аманет“. Да ли ће се политика Анкаре према Балкану променити после пуча?
— Турска је заговарала неоосманску политику утицаја на суседе земље. На шта је последњих година личила њена доктрина „нула проблема са суседима“? На покушај да заведе ред код комшија у складу са интересима Анкаре. То се пре свега односило на Балкан, Кавказ, али и Блиски исток, пре свега Сирију. Истовремено, Турска је активно користила „меку моћ“ за коју је био задужен управо Гулен. Јасно је да у тренутним условима, након раскида Ердогана и Гулена, Анкара има много мање инструмената „меке моћи“. Зато би се могло очекивати слабљење турске „меке моћи“ на Балкану. Али то не значи да Турска у том смислу напушта тај регион. Једноставно, због кризе за Анкару је сада приоритет решавање унутарполитичких питања. Мислим да сада Анкара има прилику да сe одрекне амбициозних планова који се тичу суседних земаља. Уколико Турска одустане од те политике ширења утицаја, постоји шанса да ће та земља поново постати стабилна.
