Реално гледајући, рат који воде терористи јесте рат за доминацију народа, и једна врста економског рата, али и врста верског рата јер су егзекутори терористичких напада јасно декларисани бојовници Исламске државе или других радикалних исламских група које нагињу ка тероризму, рекао је за Спутњик директор пи-ар агенције „Прагма“ Цвијетин Миливојевић.
Реагујући на злочин у цркви у близини Руана, када су исламски терористи убили свештеника, француски премијер је то оценио као покушај изазивања верског рата. Истога дана папа је оценио да напади, укључујући убиство свештеника, показују да је свет у рату, али не верском, већ у рату за доминацију народа и за економске интересе.
Рат за економску, националну, али и верску доминацију
На питање која му је од те две оцене прихватљивија, Миливојевић напомиње да папа ствари гледа на свеобухватнији начин. Његови извори информација су, свакако, довољно добри. То, као и његово познање онога што јесу најдоминантније светске религије и оно што је историја Римокатоличке цркве, даје му за право да изнесе оцену какву је дао, сматра он.
Миливојевић, такође, подсећа да је папа и човек познат по толеранцији, не само верској већ правој људској. Он врло вероватно жели да предупреди могуће сукобе, превентивно да смањи потенцијалне тензије до којих може да дође између припадника цркве на чијем је челу и ислама, јер је на Западу пре свега реч о тој врсти директне конфронтације, закључује Миливојевић.
Он не спори да припадници исламских терориста никако нису занемарили економску компоненту пошто су прво овладали ресурсима попут нафтовода који су им омогућили сигурне изворе прихода. Али наш познати маркетиншки стручњак подсећа да су управо прве велике војне интервенције Запада на том подручју такође имале исти тај економски интерес — овладавање великим нафтоносним пољима, контролу експлоатације и дистрибуције нафте по свету.
Запад је први почео
Почело је са интервенцијама осамдесетих година када су Американци и НАТО почели да се мешају у сукобе на Блиском истоку, у рат Ирака и Ирана, па све до ових најсвежијих.
„Имамо једну исту слику, врсту стереотипа. Имамо стабилне исламске државе у Северној Африци, на Блиском и Средњем истоку, које можда имају мањак демократије ако сматрате да је демократија вишак слободне речи. Али су оне имале вишак социјалне правде, за разлику од неких других земаља модерне демократије које имају њен мањак“, каже Миливојевић.
Он је подсетио на Либију, Ирак, Сирију које су, како напомиње, биле апсолутно уређене, где није било сиромашних, где су скоро сви живели пристојно, једна врста државе социјалне правде.
И онда се у лику Вашингтона или НАТО-а појавио неки деус екс махина, сила која решава проблем „мањка демократије“, а све под паском лажних оптужби, објашњава Миливојевић. Да су оне о Садаму Хусеину и његовом хемијском оружју лажне показало се сада тачним у случају некадашњег британског премијера Тонија Блера, каже он. Сетили су се, додаје, и да председник Либије Моамер ел Гадафи није демократа само месец дана пошто је помагао предизборне кампање председничких кандидата на изборима Француске, Италије. И онда смо, напомиње, од уређених, стабилних земаља добили милионе избеглица.
„Као производ свега тога добили смо једно необуздано чудо, досад невиђено у историји, које се зове Исламска држава, класична терористичка држава“, каже Миливојевић за Спутњик.
Тачно је, додаје он, да ДАЕШ има економске ресурсе и труди се да економски промишља колико може, ако оставимо по страни оно што његове вође раде као наводни борци за заштиту ислама.
„Ови ратови су и почели тако што се неко са Запада досетио да би контрола нафте и других природних богатстава са Средњег и Блиског истока, као и из Северне Африке, могла другачије да се уреди, по вољи, жељи и узусима најмоћнијих земаља Запада који и чине окосницу НАТО-а“, закључио је Миливојевић.
