„Откривамо — Шта се крије иза војних вежби Србије и Русије“, наслов је јучерашњег текста (слободно нас држите за реч да су такви били и пре месец, и пре три, и пре годину дана, а сва је прилика да ће их и у наредним данима и месецима бити још) на порталу једног дневног листа.
„Откривање“ почиње са — „Прст у око Западу — две велике војне вежбе српске и руске војске одржаће се на тлу Србије за само два месеца, у септембру и октобру ове године“.
Онда су ту фотографије војске, Путина са двогледом, затим статистички подаци о броју људи који ће учествовати на вежбама — али издвојени и увећани, да то изгледа што опасније и да читаоцима не остане ни промил могућности да нешто превиде. Ваља им сачувати живу главу од руске чизме и шизме.
Ко пуца у картон, а ко у живог човека
Пошто опасност вреба, већ следећег јутра један од наслова са насловне стране истог дневног листа пита и (посредно) поручује: „Зашто је Путину Србија на мети?“, са фотографијом на којој је Владимир Владимировић са упереним кажипрстом, и наднасловом: „Геополитичке игре“.
И, није то све. Унутра наслов: „Путин јача притисак на Србију“, све гарнирано фотографијом руског председника из стрељане са пиштољем и пригушивачем звука на ушима.
Пуца човек, па шта. И то у мету на картону. Није као „уредници“, који пуцају у живог човека, али ћорцима.
Потом креће распакивање, назваћемо је за ову прилику Путинове закулисне доктрине према Србији. Коју, наравно, откривају српски медији.
„Војне вежбе, посете на високом политичком нивоу, најављена помоћ у наоружању, политичка сарадња… само су део Путиновог плана“, набрајају, као да желе да читаоци осете удар чизама и звецкање оружја. Потом — као у сваком осредњем крими роману, где се после прве реченице зна исход — подсећају, као да је то чињеница, како би (председник Русије) Путин и (председник Турске) Ердоган требало да се састану и „одреде линије поделе на Балкану“.
Напишу и публикују они то, као да је геополитика соба за „прелом“ у новинарској редакцији, па седну тако „врли уредници“ и гледају на који начин да доакају Путину. Озбиљни сте читаоци, нећемо даље појашњавати те неуке упосленике, знате и сами о чему је реч.
Као сваки приучени новински професионалац који је учио да у тексту треба имати више рукаваца, на све то лепе податке које је ономад „сакупљала“ једна НВО и помињу „чак 76 организација које заступају проруску идеологију“, а у загради додају: „са трендом раста“. Да, закуцају, може случајно да испадне.
Међутим, не лези враже, у последњем делу текста јасно стоји: „Ипак, политички аналитичари са којима је (па име тог дневника) јуче разговарао, помирљиво гледају на овај тренд повећања руског утицаја“. Као да кажу — „ми их зовемо да кажу, а они неће за нас да лажу“. Бедастоћа.
Како направити од муве бивола
Обратите пажњу сад. Оно што ове медије до краја разобличује и показује сву њихову непрофесионалност јесте издвојени део текста (антрфиле) који говори потпуно супротно од тезе која је у тексту.
Пише, дакле, ту — све позивајући се на званичне податке — да су „припадници Војске Србије током 2015. учествовали на укупно 21 мултинационалној вежби. Од наведеног броја вежби, две су биле са припадницима оружаних снага Руске Федерације“. Шта ћемо сад?
Шта ли Србији раде сви остали, кад Русија са две заједничке вежбе са Војском Србије хоће да је стави под чизму? Да ли је могуће да су је остали већ угасили као опушак цигарете?
„Министарство одбране и Војска Србије тврде да“, преносе даље званичну изјаву, „најразвијенију сарадњу имају са Сједињеним Америчким Државама и државама ЕУ, са којима на билатералном и мултилатералном плану учествују на више од половине од укупног броја међународних вежби на годишњем нивоу“.
И нису само они.
Недавно смо писали о још једном српском дневном листу који је на истом задатку. Ту је и Бојан Пајтић, који је напрасно „окренуо ћурак“ па помињањем НАТО-а жели да се наметне западном делу међународне заједнице. О историјском „Не“ политички „прејаког“ Чедомира Јовановића смо већ писали, али као што рекосмо ономад: Чеда отвара уста, а Латинка Перовић проговара.
Било је и наслова „Србију кочи велика блискост са Русијом, а не Хрватска“, па „Путин спрема економску офанзиву на Србију“.
„Колико год да је руски председник Владимир Путин на Западу на удару критика због дефицитарне демократије и империјалистичке спољне политике, у многим земљама југоисточне Европе је он још увек идеал и узор“, пише недавно немачки Дојче веле као да казује о Хитлеру или Иди Амину…
И Немци праве спискове
И ту немачки „професионалци“ набрајају ко све у Путину види идола, па набрајају мађарског премијера Виктора Орбана, председника Македоније Николу Груевског, кажу да је у Грчкој традиционално пријатељство с Русијом, али „поплочано и многим разочарењима“.
Финиширају са међунасловом: „Али пре свега — Србија“.
Ту убрајају и „председника српске половине Босне и Херцеговине Милорада Додика“, кажу да „и Срби у Црној Гори — готово половина становништва — полажу велике наде у ’великог брата‘ из Москве“, и поентирају са тиме да се најватреније присталице Путина могу наћи у Србији.
„Председник Николић се годинама залагао да његова земља постане један елемент Руске Федерације“, кажу, а да нису ни свесни шта кажу. Одмах затим додају „севеприсутни премијер Александар Вучић је и овог месеца био код свог узора у Москви, а тамошњи медији већ годинама упорно приказују Путина као пример политичара који само жели мир у свету“.
То што све побројано нема везе са чињеницама, што је већина наведеног ноторна неистина, што Путин не мора да осваја Србију јер је држава Русија задужила прошле, садашње и будуће генерације Срба да би већина њих на један миг кренули да нападају оне који нападају Русију… новинарске „професионалце“ не интересује.
У (модерном) новинарству поодавно важи правило да је дозвољено бити за једне ако си фер према другима. Овде пак фер не постоји.
Навика је служавка која се коначно удаје за господара. Господар је Запад. А Српски медији се понашају као супруге из средњег века које мисле да „жена чоеку припада“ и да га „је власна слушати“.
Па су, авај мучени, поверовали да то стварно тако треба.
