У својој књизи „Евро — како јединствена валута ставља под знак питања будућност Европе“ он разматра главне недостатке евра и европске економије у целини, који стварају огромне проблеме за читав континент и на крају прете да доведу до катастрофе.
Од краја осамдесетих година 20. века, неолиберализам — идеја слободне трговине, отворених тржишта, приватизације, дерегулације и смањења државних расхода, усмерених на повећање улоге приватног сектора, што је, наводно, најбољи начин за стимулацију раста — доминира у систему највеће економије света и међународних организација, као што су ММФ и Светске банке.
Стиглиц, који је 2001. године добио Нобелову награду „за анализу тржишта са несиметричним информацијама“, постао је један од највећих критичара неолиберализма, изјављујући да „неолибералне еуфорије“, која је захватила свет осамдесетих година прошлог века, више нема ни у траговима.
Политика Роналда Регана и Била Клинтона у САД и Маргарет Тачер у Великој Британији често се сматра златним стандардом неолиберализма. Осим тога, последњих година у економској политици Џорџа Осборна и Дејвида Камерона у Великој Британији настављају да доминирају неолибералне традиције.
Ипак, након финансијске кризе 2008. године у економским и политичким круговима све чешће се чују мишљења да неолибералне идеје нису баш најправилнији пут развоја: последњих неколико година нагло је порастао раскол између богатих и сиромашних, о ниском економском расту у многим земљама не треба ни говорити.
„О томе се може говорити и са тачке гледишта политичара, или са научне тачке гледишта. Ипак, како ми се чини, у научним круговима те идеје су одбачене. Омладина није заинтересована за успостављање неолибералног система, она покушава да схвати главну грешку тржишног система, разумејући да је такав економски систем доживео неуспех. То се односи и на микроекономију и макроекономију. Не бих желео да говорим да се то појављује свакодневно, али то тренутно доминира. Мислим да се у политичким круговима придржавају истог тог мишљења. Многи разумеју да тржиште не ради тако добро како би желели, али да власти то не могу да исправе“, сматра Стиглиц.
Стиглиц наставља да негира један од главних принципа неолибералне идеологије — тржиште ради боље ако га оставимо на миру, нерегулисано тржиште много брже доводи до економског раста, а на крају ће то свима ићи у корист.
„Изашли смо из неолибералне еуфорије када смо били сигурни да ’тржиште увек регулише‘. Све што нам је сада потребно је да се властима стави на знање да ’тржиште не регулише увек‘. Сада би боље било решити како изаћи на крај са ситуацијом“, додао је Стиглиц.
Другим речима, Стиглиц говори: „Неолиберализам је умро у развијеним земљама и земљама у развоју“.
