Када 4. септембра буде канонизовао Мајку Терезу, папа Фрања учиниће то без икакве двојбе, мирне савести и уверен, као уосталом и светско јавно мњење, да је Мајка Тереза заслужила да буде проглашена за светицу.
Папа, међутим, не дели исто мишљење у погледу два човека која су већ проглашена блаженима, што је степеник ка проглашењу за свеца. Понтифекс је, да се изразимо банкарским речником, сторнирао проглашење за свеца два човека који су живели у исто време и у много чему поделили сличну судбину — папе Пија XII и кардинала Алојзија Степинца.
Папа је, као први човек ван Европе изабран на то место и неоптерећен европским идеолошким поделама, по свему судећи решен да многе ствари које су дуго стајале заташкане под теписима ватиканских палата, института и архива, изведе на светло дана.
Увидевши да се део хришћанског света коме припада и Србија, а са којим жели да постигне, ако не уједињење, онда бар напредак у екуменском дијалогу, противи проглашењу Степинца за свеца, папа је одлучио да формира комисију састављену од српских и хрватских црквених великодостојника и историчара, која би улогу овог кардинала у Другом светском рату коначно до краја расправила.
Први састанак комисије, онај оснивачки, био је у јулу, други се, према најавама митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, који је и сам члан комисије, очекује у најскорије време, до краја овог месеца.
Управо тај састанак означиће и почетак стварног рада која би требало да, интерпретирајући познате и досад непознате документе чуване у ватиканским, београдским и загребачким архивима, баци ново светло на Степинчеву улогу у рату. На крају рада, комисија ће консензусом одлучити је ли Степинац достојан да постане светац или не.
Колико ће рад комисије бити тежак, говори и сама чињеница да ниједна страна не одступа од својих полазних ставова — за Србе је Степинац недвосмислено цинични злочинац, Хрвати у Загребу подижу цркву њему посвећену.
Међутим, ако папа заиста мисли да комисија треба да уради посао због кога је основана, он је учинио револуционарну ствар, јер досад нико није успео да убеди Србе и Хрвате да о међусобним проблемима расправљају за преговарачким столом, искрено и отворено; да сви све карте ставе на сто. Тако је папа, можда и несвесно, оснивајући комисију, њен рад уздигао на скоро метафизички ниво. После свега, помирити Србе и Хрвате је теже него доказати постојање Хигсовог бозона.
У папине искрене намере не би требало сумњати, својим досадашњим делима показао је озбиљност и искреност. А чланови комисије своју озбиљност и искреност показаће током њеног рада.
Папа рачуна да би комисија могла да заврши рад за годину дана, док хрватски новинар и теолог Драго Пилсел мисли да ће комисији бити потребно најмање пет година да донесе било какав закључак. Колико ће комисија брзо радити зависи пре свега од количине докумената о којима ће расправљати и брзине којом ће их тумачити. Рад ће јој отежати и чињеница да се исти документи могу интерпретирати на различите начине.
Засад је важно да је дијалог почео и да је у интересу свих. Осим, можда, хрватске стране, која тврдоглаво стоји на становишту да је Степинац мученик. Међутим, они су морали да се покоре вољи свог поглавара, који је, осим тога што искрено жели да се проблем реши, а то се види и у намери да се расправља и о улози папе Пија XII у Другом светском рату, има и интерес да дијалог успе.
Ако жели да се приближи Руској православној цркви, како би се екуменски дијалог успешно наставио, папа то мора да уради преко најјаче граничне православне цркве, а то је српска.
И зато ће лично папа, својим ауторитетом, стајати иза рада комисије, подстицати је да, ако је потребно, убрза рад, и бдети над њом да се ситуација не отме контроли. Овај „црквени Дејтон“ зато има изгледе на успех и може да донесе и неочекиване резултате.
