У представи ће Висоцког и Камбурову на клавиру пратити Олег Синкин, а на гитари Вјачеслав Голиков. У ексклузивном интервјуу за Спутњик, Никита Висоцки, иначе познати руски глумац, режисер, сценариста и директор Музеја Висоцког на Таганки, открива шта београдска публика може очекивати, али и шта он очекује од посете Београду. Висоцки говори о свом оцу, заветима које му је оставио, о Србији и Србима…
У једној од својих песама Ваш отац је писао „Жалим што ми Црна Гора није друга домовина“... Вас сада очекује наступ у Београду. На сам помен Србије, која вам је прва асоцијација?
— Када је писао о Црној Гори, он је тада снимао совјетско-југословенски филм „Оковани шофери“ („Једини пут“). То је био његов однос према тој земљи, која се тада звала Југославија. Наравно, он је конкретно писао о Црној Гори. Али, мислим да он током снимања није био само у Црној Гори већ и у Србији. Постоји веома познат снимак, можда сте то и видели на телевизији, где он у близини Београда на неком језеру чита и пева ратне песме о Црној Гори. Он је према вашој земљи, тадашњој Југославији, гајио велике симпатије и показивао је велико интересовање за њу. Што се мене тиче, ја у Србију идем први пут. Раније сам само пролазио кроз Београд. Тачније, летео сам за Црну Гору преко Београда, па сам био само на аеродрому. Тако да нисам успео да је видим.
Ви ћете на сцени ЈДП-а извести представу „Пут упркос судбини“, која је омаж Вашем оцу, једном од најзначајнијих руских уметника 20. века — Владимиру Висоцком. Шта публика може очекивати?
— Знате, помало сам забринут, јер се цела представа састоји од песама и стихова Висоцког. У њој нема ничега више, осим тога. То није просто збирка већ једна добро осмишљена концепција. Јелена Антоновна (Камбурова) је врстан, врхунски познавалац тих музичко-поетских вечери. Заправо, овде све време говори Висоцки, ми само преносимо његове речи, доносимо их до публике. Ја читам стихове, понекад певам, али углавном пева Елена Антоновна. Она то чини сјајно, и са добрим музичарима и добрим аранжманима. То није имитација онога што је Висоцки радио. То је урађено са великим поштовањем према њему, али, по мом мишљењу, на неки други, наш начин. Ми смо ту представу играли само за рускојезичну публику, али се надам да ће бити подједнако успешна у Београду, јер знам да у Југославији, Србији, има људи који знају за Висоцког још од совјетских времена. У сваком случају, мислим да они који дођу на представу неће бити разочарани. То је представа саткана од његових стихова и песама. И да, то јесте неки наш омаж њему, али су то његове песме.
Али некаква очекивања код Вас свакако постоје?
— Ми идемо да играмо представу, и најважније ми је да се сконцентришемо на њу. Ја не предвиђам неке (по)тешкоће, али играти представу у некој другој земљи је увек веома тешко. Тешко је глумити, певати, наступати, читати стихове. Никад не знаш, не можеш да наслутиш, да предвидиш реакцију публике. И зато треба бити сконцентрисан, максимално посвећен томе. Чак нећу имати времена да прошетам градом, јер су све моје мисли усредсређене на наступ. Ја желим да се пред београдском публиком, која воли Висоцког, представимо на најлепши могући начин и да им пружимо право уживање и једно предивно вече. А чим одиграмо представу, ја одмах имам лет, нећу се, нажалост, задржавати у Београду. Али сасвим је јасно да ја, као и већина људи у Русији, према Србији гајим велике симпатије. И када је било проблема у Србији, и када су се они наставили, ми смо сви саосећали са српским народом. Иначе, мој деда са мајчине стране је добио једно високо југословенско одликовање за учешће у рату. Он је познавао Тита, ратовао је у Југославији. Тако да је мој однос према вашој земљи више него топао.
Од смрти Вашег оца прошло је 36 година, али стваралаштво Владимира Висоцког и даље живи. Једном сте и сами изјавили да „Висоцки живи неки свој живот“…
— Знате, мени је тешко то да објасним. Хтео бих на то да одговорим некако лепо, посебно, али бојим се да нећу успети. Ту је реч о квалитету његовог талента, шарму његове личности, његовом ставу, који је имао за живота. Мислим да је немогуће то једном речју објаснити. Ја такође живим са тим и никако не могу да се привикнем… Јер, имао сам само 16 година када је он умро. Већи део живота сам провео без њега, али немам осећај да је он отишао. Све време ме нешто на њега подсећа — песме његове се чују и његови датуми се памте. Његов рођендан — 25. јануар, и дан смрти — 25. јул обележавају се широм земље, иако то није неки државни празник. Обележавају се не само у Русији већ и на многим другим местима, споменици се откривају. Не знам како то да објасним. Мислим да је он просто био такав.
Једном сте испричали да је најважнија лекција порука коју сте добили од оца — Буди свој, не бој се да тражиш и нађеш себе…
— Уверен сам да је то његова главна порука! Он је имао песму „Туђи колосек“, а она се завршава речима: „Ради као ја, али иди својим путем, овај пут је само мој. Изабери свој пут“. Он је веровао, у суштини, да је обавеза човека да буде свој, да буде веран ономе што воли, ономе ко је он суштински, какав је он у бити, како су га родитељи васпитали. То је његов однос према слободи. Односно, он је сматрао да не треба никада никога копирати, имитирати, да не треба ићи туђим путем, већ имати снагу, бити и остати свој. То нису само речи намењене неком блиском, те су речи намењене свима нама. Он је и сам тако живео.
Постоји прича да сте захваљујући оцу постали глумац, али тек после његове смрти. Да ли је то истина?
— Ја сам из глумачке породице, моја мама је такође глумица. И наравно да сам заволео позориште, и не само Театар на Таганки. Док је мој отац био жив, ја се просто нисам усуђивао да о томе говорим. Мислио сам да ће то некако остати само моја машта, пуста жеља. Али када је он отишао, ни сам не знам како, ја сам донео одлуку, а потом сам је и објавио. И фино то радим, зато што то волим — волим позориште, волим глуму. И, да — то је захваљујући њему… Али, ја и живим захваљујући њему и мојој мајци. Захваљујући њима ја сам одрастао, ја сам рођен. Мислим да је много тога у мом животу само захваљујући њему.
Да ли Вам је Ваше презиме у каријери и животу уопште више помагало или одмагало?
— И једно и друго. Али, што би се рекло, све је то део мог живота. Ја сам се на то већ навикао, мада и данас понекад не знам како према томе да се односим… У сваком случају, поносим се својим презименом! Понекад вероватно добијам и превише пажње, понекад има и нетактичних људи, јер смо сви различити. Али ја то презиме од детињства носим и могу да кажем да ми је умногоме помогло. Сигуран сам да је тако. Рецимо, и то што сада идем у Београд — идем захваљујући томе што сам његов син. Ја учествујем у тој представи не само као глумац већ и као његов син.
Има млађих генерација које можда и не знају ко је Владимир Висоцки. Шта бисте им Ви рекли, ко је он био?
— Па, знате, нисам толико вешт и умешан да то формулишем. Шта сам могао да кажем, ја сам већ рекао — а то се нарочито односи на његову главну поруку, завет који нам је оставио. Али, у сваком случају, ја бих сваком човеку посаветовао да на интернету погледа његове песме или да послуша његов глас. Мислим да је то најбољи начин да га упозна.
