Избори у немачкој савезној држави Мекленбург-Западној Померанији, узимајући у обзир анкете у последњих 15 до 20 дана, донели су (не)очекивани исход — пад владајућих социјалдемократа (СПД) и демохришћана (ЦДУ), али и опозиционе Левице, затим испадање Зелених и неонацистичке НДП из покрајинског парламента и на крају, изузетан, готово метеорски успон антиимигрантске Алтернативе за Немачку, која је избила на друго место са нешто мање од 21 одсто гласова, иза СПД-а (30 одсто), а испред ЦДУ-а (19 одсто).
Тај успех АФД-а је утолико већи, јер та странка до сада није имала представнике у покрајинском парламенту. Оно што је, међутим, било у средишту пажње јавности и медија јесте да су ови избори били још један тест за канцеларку Ангелу Меркел и њену политику према мигрантској кризи, тим пре што су се избори одиграли у њеној кући, тј. изборној јединици из које она сама долази.
Иако је „велика коалиција“ СПД—ЦДУ — упркос губитку не безначајних девет одсто гласова (СПД пет одсто, ЦДУ четири одсто) — задржала апсолутну већину у Парламенту и што се може очекивати даљи наставак коалиционе сарадње, оно што је много важније и, са становишта политичког мејнстрима далеко опасније, јесу шире импликације тако силовитог продора АФД-а, с обзиром на предстојеће локалне изборе у Берлину (18. септембра), покрајинске у Сарланду, Северној Рајни-Вестфалији и Шлезвиг-Холштајну на пролеће, и коначно, савезне парламентарне изборе на јесен наредне године.
Те могуће импликације не односе се само на политичку сцену Немачке, него и на Европу уопште. Пораст разних евроскептичних партија од времена почетка кризе у ЕУ је одавно постао опште место. Са тим феноменом су тзв. умерењаци са левице и деснице, а у суштини два лица капиталистичке олигархије тј. естаблишмента, углавном излазили на крај кроз свима добро позната етикетирања евроскептика као екстремних десничара, ксенофобичних снага, националиста, мрачних снага прошлости, фашистоидних типова, итд, са једне, и кроз формирање тзв. великих коалиција, са друге стране. У неколико ретких случајева су евроскептици били укључени у систем као подршка мањинским владама (Данска), или као део извршне власти (Швајцарска, Финска).
Делотворност „великих коалиција“ као начина „искључивања“ евроскептика све више слаби. У немачком случају, успеси АФД-а услед мигрантске кризе, али не само због ње, на мартовским изборима у три савезне покрајине, охрабрују све више бирача и у другим деловима Немачке, где њихов рејтинг није у тој мери висок. Другим речима, покренута је лавина.
Управо због те лавине и све слабијих резултата „умерењака“, у до тада предвидивим покрајинским парламентима од четири, евентуално пет странака (СПД, ЦДУ, Левица, Зелени и либерали — ФДП), „упад“ АФД-а озбиљно ремети политичку равнотежу и присиљава странке „велике коалиције“ да узму, као у Саксонији-Анхалту, још једног партнера (СПД-ЦДУ и Зелени) за владајућу већину.
Тај случај, као и нешто другачији случај Рајнланд-Палатината (СПД, ФДП и Зелени), само додатно ствара одијум бирача према естаблишменту и појачава перцепцију да су „умерењаци“ спремни на сваку врсту „непринципијелне коалиције“ не би ли задржали власт, а самим тим и своје синекуре и привилегије, и наравно, искључили „екстремисте“ са лева и десна, којима се бирачи све више окрећу јер их перципирају као алтернативу.
Да је уистину тако, најбоље се види у случају Аустрије, где је, по тамошњим анкетама, Слободарска партија Аустрије (ФПО) убедљиво првопласирана са 33 до 35 одсто подршке грађана. У таквој ситуацији, политичка акробатика странака естаблишмента, у пропорционалним изборним системима, какви су у највећем броју европских земаља, све је мање од помоћи, а постаје и политички све ризичнија и опаснија. У већинском систему, какав је на снази у Француској, што су показали регионални избори 2015, поменута акробатика је још увек могућа.
Досадашњи политички систем у Немачкој базирао се на две велике и две мање странке естаблишмента и једне мање странке (Левица), која у суштини представља наследнике источнонемачких комуниста и као таква је углавном искључена из власти. Да ли ће се формирати црвено-зелена (СПД—Зелени), црно-жута (ЦДУ—ФДП) или „велика коалиција“, зависило је од односа снага на изборима и, у случају „велике коалиције“, да ли су либерали на једвите јаде ушли у Бундестаг или испали из њега.
Са све извеснијим уласком АФД-а (анкете им тренутно дају од 12 до 15 одсто подршке) у Бундестаг, ситуација се озбиљно компликује, како за Немачку, тако и за посрнулу и све хаотичнију ЕУ, будући да естаблишмент већ сада, ради смањења штете по сопствени рејтинг, излази у сусрет захтевима оних које назива екстремистима.
У сваком случају, једно је сигурно, политички живот у Немачкој више неће бити досадан, као што уосталом није ни у Србији од 1991. године. Једним делом и заслугом Немачке, разуме се.
