Шта вам је овај концерт у Москви учинило посебним?
— Посебно је за мене било то што никада раније нисам овде наступао. Драго ми је да смо добили прилику да овде свирамо после тих бројних, великих и важних уметника и музичара који су наступали у овој сали. Они су довели до тога да нас руска традиција класичне музике инспирише и гура напред. Стварно ми је било лепо — публика је јако квалитетна, толико су нас лепо слушали… А и сала има сјајну акустику. Сви који су нас дочекали стварно су били дивни.
Да ли сте имали прилику и да мало обиђете Москву?
— Јесам! Чим смо стигли, шетали смо чак десет километара. Можда за Москву то није много, али за мене јесте. Нисмо имали много времена, али успели смо да видимо центар града. Одушевљени смо великим улицама, архитектуром… Људи су веома фини и комуникативни.
Волите да свирате народну музику, понекад и поп — Абу, на пример — али истовремено свирате и класичан репертоар. Коју врсту музике највише волите, на шта сте посебно „слаби“?
— Слаб сам на музику генерално. Не волим да је делим по жанровима, него је делим на музику која ми прија и музику која ми мање прија. Али на сцени? Ту највише свирам класичну музику. Мислим да је то првенствено мој позив. Тиме се бавим од своје седме године — класика је мој правац. Али повремено, са великим задовољством, направим неки аранжман за поп, рок или традиционалну песму.
Значи, једног дана од вас се може очекивати и неки… реп? „Немања Радуловић изводи Run–D.M.C!“
— (Осмех) Зашто да не? Ако је добра ствар, и ако ми прија… Видећемо. Сада постоји та синтеза жанрова, тај нови правац — „кросовер“… Али ја мислим да је суштински битно нешто друго. Видим где и како треба да се помогне, односно којој врсти музике је потребна помоћ. Многи млади људи заправо и не знају шта пропуштају кад не оду на концерт класичне музике. И мислим да би ми требало да све то презентујемо на мало другачији начин — мало опуштеније, да не буде све толико озбиљно, како би концерт класичне музике могао и њима да се допадне.
Да ли то значи да, посматрано са стране, Моцарт и Аба на неки начин имају исту вредност?
— Мислим да музика која се слуша толико дуго дефинитивно има своју вредност. Моцарт је за своје време био апсолутни рок стар — људи су падали у несвест када се он појављивао. Мислим да човек не треба да прави разлику између људи, или између различите музике. Ако се некоме нешто свиђа, само нека иде у том правцу.
Зашто сте за концерт у Москви изабрали баш Хачатуријаново дело? Не бих рекао да је он тренутно „у моди"…
— Мени је његова музика увек јака, веома сликовита — подсећа на то неко доба о којем сам читао, гледао слике и фотографије. Овај концерт је инспиративан, физички јак, емотиван, и с једне стране веома виртуозан… А с друге је крајње лиричан. Та граница у композицији је мени јако изазовна.
Ко су ваши омиљени руски композитори?
— Чајковски. Он има ту изузетну лиричност у писању и мелодијама. И Шостакович, наравно, као и Прокофјев. Недавно сам имао шансу да свирам по први пут дело Габријела Прокофјева, унука великог Сергеја Прокофјева, који је написао композиције за мене и за један оркестар у Француској… Тако да се, ето, наставља та традиција са великим композиторима.
Када се ради о музици, каква је по вашем мишљењу тренутна ситуација у Србији? У контексту често помињаног „одлива мозгова“…
— Не могу да кажем да имам реалну слику, зато што нисам тамо свакодневно. Иако живим у Паризу, живот музичара као што сам ја више је обележен сталним путовањима, по разним земљама. Али оно што могу да кажем јесте да сваки пут кад дођем у Србију видим да, бар што се концерата и позоришних представа тиче, и културе генерално — увек има много дешавања, увек су сале пуне. То ме јако радује. Не знам колико су ти глумци или музичари плаћени, али то се по њима не види, и то и не треба да се види. Таква је наша улога.
Многи критичари примећују да сада ваши наступи више личе на неки шоу…
— Не знам да ли је то шоу, или је обичан концерт, али мислим да сваки уметник нечему доприноси. У данашњем свету, није довољно само имати музику, пулт са нотама и музичара који не зна да каже публици „Добро вече“. Тако се прави та разлика између два света — оних који су на сцени, и оних који гледају. Сматрам да сваки концерт треба да буде спонтан, а да сваки уметник треба да следи своје срце… И мислим да то и моја публика препознаје.
Ви сте практично постали амбасадор српске културе — на исти начин на који је то, рецимо, постао писац Горан Петровић. Које сте све обавезе преузели ступањем на „функцију"?
— Не могу за себе то да кажем. Ја само волим да презентујем оно што волим да радим. Увек кажем где сам рођен и одакле сам, и увек ми је посебно драго када свирамо у Београду. А људи из других земаља дођу и посете српску престоницу, дођу да чују концерте… И ја се увек томе изнова радујем.
