Књига „Како су Срби изгубили век“ је почетак обелодањивања истине о распаду бивше Југославије и скидање љаге са српског народа, који је, због тога што је светска пропаганда била јача од аргумената, проглашен за јединог кривца и драконски кажњен, каже аутор Борисав Јовић.
„У светском јавном мњењу 25 година је остало убеђење да су Србија и српски народ криви за оно што се догодило у Југославији, за распад земље и за грађански рат. Српски народ је дубоко у себи осећао да то није истина, али није био у стању да се избори са светским информативним силама које су пратиле интересе оних који су то урадили“, каже Јовић.
Последњи председник комплетног Председништва СФРЈ, један од најближих сарадника Слободана Милошевића све до потписивања Дејтонског споразума, када је одстрањен из политичког живота, Јовић је дуже време познат као човек који не ћути о догађајима у којима је непосредно учествовао.
Књига „Како су Срби изгубили век“ бави се историјским заблудама српског народа, историјом отимања државе Србима, као и питањем када је донета одлука о растурању Југославије и ко је био задужен за њено извршење.
Заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца Јовић види као фаталну грешку, а почетак краја Југославије и трагедије српског народа лоцира у време доласка Тита у Србију, почетком Другог светског рата.
Распад Југославије, према Јовићевим речима, почиње на четвртом (Дрезденском) конгресу КПЈ, одржаном 1928, на коме је Југославија проглашена вештачком творевином, а српски народ означен као хегемонистички.
Политички циљеви Словенаца и Хрвата подударали су се са одлукама Дрезденског конгреса КПЈ, а Тито је ове одлуке спроводио у дело читаве своје политичке каријере. Одлукама АВНОЈ-а, српски народ разбијен је на више република, а уставом из 1974, аутономне покрајине дижу се де факто у статус федералних јединица и коначно се омогућава републикама право на отцепљење од Југославије.
Срби су, према Јовићевим речима, у Југославији радили на своју штету, али нису радили на растурању Југославије, нити су радили на штету туђих националних права, а своја су морали да бране. Међутим, када је до распада заједничке државе дошло, Србија је остала сама.
„Наши стари пријатељи нашли су нове пријатеље на бази интереса. Наш велики пријатељ у Европи била је Француска. Када сам разговарао са Митераном да некако помогне да се очува Југославија, он ми је рекао да не може да учини ништа, да ако Хрватска и Словенија хоће да изађу, они неће да се супротстављају. А у чему је ствар? У томе да је њима важнија Немачка која има такав интерес, него Србија. Старо пријатељство је старо пријатељство, а сада имају интерес да се не свађају са Немачком“, објашњава Јовић.
Слично је било и у разговорима са Кином, када је Јовић био у мисији у Пекингу, када је покушавао да издејствује кинески вето у Савету безбедности УН око увођења санкција Југославији на нафту. Кинези су, каже Јовић, проценили да би стављањем вета дошли у сукоб са Немачком, коју су желели за главног трговинског партнера у Европи.
Србија се, у одсудном тренутку распада Југославије, нашла у вртлогу успостављања нових геополитичких односа и нових савезништава који су је оставили на ветрометини. Нисмо у стању да поништимо поразе и губитке, али смо у могућности да обелоданимо чињенице ко је кривац за растурање Југославије и демантујемо оптужбе, закључује Јовић.
