Када неко помене Борисава Јовића, обично се у сећању појави слика комунистичког функционера из доба сумрака Југославије. Чак и тада, по елегантном облачењу одударао је од сивила југословенских партијских апаратчика, што је и навело модног креатора Александра Јоксимовића да га, негде крајем осамдесетих, прогласи за најелегантнијег југословенског политичара.
Јовић је у круговима југословенског политичког апарата био познат и по бритком језику — никада није штедео никога, па ни себе. Тако је остало до данас. Данас је познат по низу књига у којима расправља о догађајима у којима је учествовао или као непосредни учесник, или као сведок.
Прву књигу, „Последњи дани СФРЈ“ објавио је 1995, а последњу „Како су Срби изгубили век“ недавно. У последњој књизи расправља о узроцима пропасти Југославије и пресудној улози комуниста на њен распад.
Тако је Јовић показао још једну особину којом се не могу подичити многи други политичари из времена СФРЈ. Док су други поштовали и поштују омерту, закон ћутања, он о свему отворено говори.
„Сматрам да српски народ заслужује истину о ономе што се догодило деведесетих година, када је доживео највеће губитке. Истина је сакривена, проглашен је кривим. Није српски народ кривац за све што се догодило. Због тога што је истина скривена и што је бачена љага на српски народ, сматрао сам да историчари треба тиме да се баве, али пошто они то нису покренули, ја нисам у стању да прећутим историјске чињенице које обелодањују да су за распад Југославије и за грађански рат кривци други, да је то било планирано из других центара, изведено од оних који су имали снагу и моћ да то ураде, а да је српски народ само истурен као губитник и као кривац, што је историјски недопустиво“, објашњава Јовић.
Тито је био главни разбијач Југославије
Основна теза коју Јовић износи у књизи „Како су Срби изгубили век“ је да је КПЈ још 1928, на 4. (Дрезденском) конгресу донела одлуку о разбијању Југославије, коју су прогласили вештачком творевином која служи за великосрпско угњетавање других нација из заједнице Јужних Словена.
Када је на место генералног секретара КПЈ-а дошао Јосип Броз, тај задатак је имао на уму. Управо је Броз својим поступцима, маневрима, чињењем и нечињењем допринео постепеној разградњи југословенске државе.
Основни задатак комуниста, према Јовићевим речима, био је онемогућити српском народу да постане јединствена политичка нација на целој територији коју насељава, већ га држати расцепканог у југословенским републикама и покрајинама. Овај циљ постигнут је на другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, где српски народ није имао своју делегацију, већ су га представљали Титу верни Срби.
Касније, сви југословенски устави од 1944. до 1974. ишли су ка јачању република на штету федерације.
Шта су радили српски комунисти док су други разбијали Југославију
Питање које се само намеће је где су били српски комунисти и како су дозволили да до тако нечег дође? Генерација српских комуниста која је учествовала у Титовом избору за вођу партије, према Јовићевим речима, сноси највећу одговорност.
„То је било десет-петнаест најодговорнијих комуниста који су ту политику свакако знали и прихватили је. И који су прихватили Јосипа Броза знајући са каквом политиком долази, коју никада нису објаснили народу“, каже Јовић.
Зашто су Александар Ранковић, Мијалко Тодоровић, Цана Бабовић и други српски комунисти прихватили политику која је ишла на штету њиховог народа, Јовић види у томе што је Тито у почетку од њих крио ту намеру. Друго, Тито је, сматра Јовић већ на другом заседању АВНОЈ-а узурпирао сву власт не дозволивши оснивање српске комунистичке партије и антифашистичког већа, како би могао да донесе одлуке које су штетне за српски народ.
Послератна генерација српских комуниста, којој припада и Јовић, нашла се у ситуацији, како каже, „да брани позиције онакве какве јесу, да не буде горе“.
„Да бранимо закон по закон, тачку по тачку, да не иде на штету Србије. Ни то није било лако. Лично то никада нисам везивао за неку генералну линију упропаштавања Србије због одлука Дрезденског конгреса. За мене су то биле животне чињенице које је тешко прихватати када си на функцији. Ја сам се нашао у позицији да браним оно што се одбранити може са становишта тренутних интереса српског народа и Србије“, објашњава Јовић.
Посао одбране српских интереса није био лак, с обзиром да су Хрватска и Словенија, каже Јовић, још од Дрезденског конгреса формирале антисрпску коалицију, којој су се, из сопствених интереса прикључили и други југословенски народи, на пример Македонци.
„Македонски народ није могао да добије признање као народ ни од Бугара, ни од Грка. Једино смо га ми признавали у Југославији. Сада му је понуђена држава. Па зашто не би пристали на растурање Југославије!? Пазите! Признајем те као народ, признајем те као државу. Па то је страшно велика добит, одједном“, каже Јовић.
Велика Србија никада није била наша идеја
Прилика за стварање Велике Србије пропуштена је 1918, када је краљ Александар одбио понуду савезника за формирање такве државе. Након тога је ту идеју било немогуће спровести у дело, каже Јовић. Генерацијама после краља Александра је, према Јовићевом мишљењу, остало само да се боре за очување Југославије.
Неистина је да је српско руководство на челу са Слободаном Милошевићем планирало стварање Велике Србије. Оно се, каже Јовић, искључиво борило за очување Југославије. Борба за Југославију пролазила је, објашњава, кроз разне фазе.
„Прво је сматрано да би требало да нађемо компромисно решење за Југославију зато што је то био начин да цео српски народ живи под једним кровом, што је била његова историјска тежња. Када се видело да то не може никако, политика је постављена тако да српски народ не може да се присили да изађе из Југославије. Ако Срби из Хрватске не желе да изађу из Југославије, онда имају право да се изјасне да остану. То је одмах нападнуто као да хоћемо Велику Србију. Тада још није била дефинисана позиција Босне и Македоније“, каже Јовић.
Када је почео рат у БиХ, српско руководство је, према Јовићевим речима, сматрало да конфликт треба да се реши тако да све три нације буду равноправне и увек је подржавало сваки концепт који је водио ка политичком решењу.
„Нигде не постоји дефинисана српска политика за Велику Србију, нити смо се ми за то борили. Мене су много истраживали из Хашког трибунала, да би ме оптужили. То је делимично било у функцији да о Милошевићу кажем нешто што би они желели. Једно од питања које ми је тужилац Џефри Наис поставио било је где је дефинисан српски захтев за Великом Србијом, јер зато оптужују Милошевића. Рекао сам му да то не постоји. Питао сам га како ће оптужба да опстане када нема доказа. Рекао ми је да га оптужују под тезом да је Милошевић све радио друкчије него што је причао. Глупости“, закључује Јовић.
