Наиме, иако је отпад почео да се одвози са претходне локације у Нови Сад, још увек није јасно о каквој врсти материја се ради, као ни да ли је дошло до контаминације градској језера у Белој Цркви и околног земљишта.
Еколошка катастрофа претила месецима
Грађани Беле Цркве месецима су муку мучили са нелегалним пословањем фирме „Еко 21“, која је мимо свих прописа и дозвола складиштила отпад у хангарима некадашње фабрике „21 мај“.
И поред писања петиције, бројних апела и подношења пријава надлежнима од маја до октобра, мештани су имали проблема са дисањем. Били су у паници, не знајући шта се крије иза хала старе фабрике.
„Већ данима шлепери опасан отпад односе у правцу Новог Сада“, потврђује за Спутњик председник удружења грађана „Аурора“ Милан Белобабић, и истиче да није јасно зашто је било потребно толико времена да се проблем реши, јер је случај био пријављен још у мају.
Грађани упали у напуштене хангаре
Иако је покрајински инспектор по првој пријави утврдио да је у халама ускладиштен опасан отпад — а то је изласком на терен касније утврдила и републичка инспекција — опасне материје су све донедавно биле ускладиштене у непосредној близини градског језера.
„Тек после позива републичком инспектору, речено нам је да је 20. септембра у ванредној контроли утврђено да се у халама налази велика количина опасног отпада, као и да је дата препорука покрајинском инспектору да забрани његово даље складиштење и да се однесе са те локације. У наредним данима, непријатан мирис се појачавао, а покрајински инспектор је и даље избегавао да нам каже о чему се ради — стално је пребацивао причу на неке околне фирме које ту раде, и понављао да поступа по пријави због мириса хемикалија, а не због неисправног складиштења опасног отпада“, каже Белобабић.
Србија нема ниједно складиште опасних материја
У међувремену, грађани Беле Цркве су се сами организовали и — ушли у напуштене хангаре.
„На фотографијама које су нам доставили, види се да је реч о пестицидима и медицинском отпаду“, каже Белобабић за Спутњик, и наглашава да су још увек нерешена нека веома важна питања.
„Зашто није урађена анализа вода и контаминираног земљишта? Зашто је анализа ваздуха урађена касно, када је отпад већ почео да се односи, а не раније? Зашто не постоје подаци о томе која количина отпада је била ускладиштена у мају, јулу, септембру… Као и сад, кад је коначно почело његово измештање? Који је састав тих материја? Где се све то односи? У Србији не постоји ниједно складиште опасног отпада…“, пита се Милан Белобабић.
На сва његова питања, Спутњик је покушао да добије одговоре, али из Министарства за заштиту животне средине до закључења овог текста није стигао никакав одговор.
Изливање опасних материја
У одговору покрајинске Инспекције за заштиту животне средине наглашено је да је фирма „Еко 21“ престала са прерадом опасног отпада, да је преостали отпад почео да се уклања, и да би требало да буде комплетно уклоњен до 25. октобра.
На питање да ли ће бити извршена анализа водотокова и земљишта, у одговору инспектората се наводи:
„Према садашњeм стању, није уочено цурење или изливање опасног отпада из амбалаже у којој се налази, те није могло доћи до контаминације околног земљишта, али по уклањању целокупне количине отпада још једном ће се обићи цела локација и уколико буде индиција да је могло доћи до контаминације околног земљишта и водотокова, биће наложено да се ураде одговарајуће анализе.“
Опасан отпад је свуда!
Алармантан је податак да на територији Републике Србије постоје огромне количине опасног отпада, привремено ускладиштеног на различитим локацијама, које представљају огромну опасност по здравље људи и животну средину.
Према подацима Националне стратегије за управљање отпадом, процењује се да је количина опасних отпадних материја која се ствара у Републици Србији око 100.000 тона годишње, док такозвано „историјско загађење“, настало радом фабрика у прошлости, износи такође око 100.000 тона.
Како у нашој земљи не постоји ниједно складиште за уништење опасног отпада, фабрике такве штетне материје у овом тренутку махом складиште привремено, и то унутар сопствених фабричких кругова или на локацијама које припадају њиховој фирми. То се најчешће чини неприкладно и непрописно.
Компаније које имају новац, извозе опасни отпад у земље Европске уније, где се он уништава. Најчешће се извозе фармацеутски отпад, отпад од боја и лакова, уља и уљне емулзије, отпад из хемијске индустрије. Извоз се у највећој мери реализује преко посредника, али су ти процеси скупи.
Националном стратегијом Србије за управљање опасним отпадом предвиђено је да се питање прераде и складиштења опасног отпада трајно реши до 2019. године.
У међувремену, из предузећа која више не раде, уклоњено је око 900 тона штетних отпадних материја.
Државна тајна
У Србији, поред тога што не постоје складишта опасног отпада, не постоји ни карта опасних места са привремено ускладиштеним отпадом — пре свега јер се локације депонија са опасним материјалима стално мењају, а неке од тих депонија чак имају статус државне тајне.
У еколошки најопасније индустријске гране, које стварају највећу количину опасног отпада спадају: енергетика, хемијска индустрија, прехрамбена индустрија, индустрија амбалаже и фармацеутска индустрија.
Процењује се и да се у Србији годишње баци 9.600 тона медицинских отпадака, лекова, вакцина, серума, шприцева, наркотика, завоја… Од свега наведеног, чак 20 одсто чини изузетно опасан и инфективан отпад.
