У тренутку кад грађани у Србији већ четврт века (а било је тога, нажалост, и доста раније) слушају, трпе и јадају се због већих или мањих уцена испоручених држави као целини, намеће се питање да ли је Србија некад у својој историји водила самосталну политику и да ли је — као таква у датим временским и геополитичким приликама — могла да води самосталну политику. Наравно, питање је и да ли било која држава — ако није империја, царство или једна од садашње две велике светске суперсиле — може да води самосталну и независну политику.
Немилосрдни односи држава
Одговор који на то питање траже и јавност и грађани, према мишљењу историчара Чедомира Антића, мора бити изричит и апсолутан. Но, сугерише он, свакако треба поставити питање шта значи самостална политика.
„Кад говоримо о независности, треба да говоримо о сложеном концепту у којем прво ми треба да знамо шта хоћемо. Да ли ми знамо шта хоћемо?“, констатује Антић.
Међународни односи су, тврди историчар Милош Ковић, као филмови о диносаурусима.
„Ту милости нема. Кад један падне на траву, остали се бацају на њега. О томе нам говори судбина Југославије. Или судбина Чехословачке од 1938−1939. Значи, мали могу да преживе само ослоњени на велике“, јасан је став Ковића.
Бивало је — своји на своме
Србија је, подсећа Чедомир Антић за Спутњик, још у време Првог српског устанка и касније у доба кнеза Милоша, стекла пуну унутрашњу самосталност. Иако тада, додаје он, није била призната од великих сила, није имала међународни капацитет и дуго су на њеној територији били османски гарнизони, кад је реч о економији, просвети, култури — Србија је била самостална.
„Кад је реч о спољној политици, управо кад је 1878. постала самостална, Србија је у ствари дошла у полуколонијални однос према Аустроугарској, али је из тог потпуно неповољног положаја успела да се избави окрећући се другим силама током Царинског рата и касније у Првом светском рату“, истиче Антић.
И према становишту историчара Милоша Ковића, Србија је после обнове државе у 19. веку била самостална у изненађујућој мери, с обзиром на њене размере у односу на тадашње велике силе. Срби су, прецизира Ковић за Спутњик, настојали да воде самосталну политику од Карађорђа до Петра Карађорђевића, али су увек добро знали да морају имати велике силе које ће стајати на њиховој страни.
„Дакле, да. Спољна политика Србије била је самостална, али увек уз ослонац на велике силе. Повремено је Србија, односно Југославија, могла да бира, а повремено не“, прецизира Ковић и додаје да је суштина била у томе да се не прецене сопствене моћи.
„Ако су нечега Срби жељни и жедни, то је управо била државна самосталност“, посебно истиче Ковић.
Како се понашати кад си мали
Невоља је, подвлачи Чедомир Антић, питање — шта значи пуна самосталност.
„Ако бисте питали грађане, рекли би вам да самосталност значи да Србија буде велика држава и да као велика држава она буде велика сила, да она неком нешто диктира“, тврди Антић и додаје да Србија за тако нешто није имала велике снаге, да је доцније као југословенска држава имала још веће проблеме, јер ју је унутрашња нестабилност доводила у подређен положај и проширивала и продубљивала незадовољство.
„Пример еманципације Србије у време Царинског и касније у време Првог светског рата јасно говори о томе да Србији, и уопште малим државама, одговара кад се много великих сила боре за превласт у свету. Тако да и није чудно што многи покушавају да обнове ту политику из доба Пашића или из доба Броза, чак ту политику несврстаних“, истиче Антић.
Данас је, додаје он, веома тешко говорити о самосталности.
„Ако погледате, рецимо, инвестиције у невладин сектор, пре свега из САД и ЕУ, управо воде ка томе да би се на неки начин створила елита и да би народ почео да прихвата неке вредности у које, нажалост, елите великих сила више не верују“, категоричан је Антић.
Међународни односи су, подвлачи Милош Ковић, брутални, поготову у временима великих интеграција као што је то данас.
„Дакле, присилна глобализација у рукама САД и више или мање присилно интегрисање Европе у ЕУ. Иде се на гашење суверенитета држава, не само малих каква је Србија, него и много већих“, каже Ковић.
Међутим, Ковић истиче да питање хоћете ли или нећете изгубити суверенитет, пре свега зависи од саме државе. Све је, наглашава, ствар одлуке — то је слобода.
