Фрањо Туђман је, ако се документи до којих је дошао загребачки недељник „Национал“, у свим друштвеним системима, државним уређењима и идеологијама веровао у једну основну вертикалу — самосталну хрватску државу. Све остало било је у служби тога.
Наиме, „Национал“ је објавио да је први председник Хрватске и бивши генерал ЈНА радио ратне 1942. у Министарству домобранства такозване Независне Државе Хрватске. Тај детаљ из биографије Туђман је, како кажу, затајио.
Штампар Фрања
Званични подаци говорили су да је 1941. прекинуо школовање и укључио се у антифашистички покрет, а да је 1942. постао члан КП Југославије, где је био руководилац илегалне партизанске штампарије.
Ако се налази „Национала“ испоставе као тачни, како је до овог сазнања тек сад дошло? Или се и за време СФРЈ овако нешто и слично знало, али прећуткивало?
Историчар Александар Раковић каже да је могуће да је Туђман радио у Министарству домобранства такозване НДХ у време кад је имао двадесетак година, јер су Хрвати у великој мери сматрали да је НДХ решавање њиховог националног питања, чак и без обзира на неке идеолошке разлике које су између њих постојале.
Туђман је био комунистичких убеђења, додаје, али без обзира на то, он је био и остао хрватски националиста.
„Хрвати имају способност коју, чини ми се, ми Срби немамо, а то је да упркос идеолошким разликама сви они грабе ка једом те истом циљу. И то се показало у ратовима ′90-их година кад су се управо комунистички дисиденти попут Фрање Туђмана стопили са усташком дијаспором ка једном националном циљу, а тај национални циљ је водио ка сецесији Хрватске од Југославије и протеривању Срба са простора Хрватске и дела простора БиХ“, прецизира Раковић за Спутњик.
Партизани са словом „У“
Политика хрватског партизанског покрета и политика такозване НДХ, како за Спутњик казује историчар Бојан Димитријевић, је према одређеним питањима у суштини била идентична.
Ствар је, према његовом мишљењу, подигнута непотребно на неки висок ниво зато што је, судећи према ономе што је за сада процурило у јавност, реч о некој ниској позицији, па може само да буде нови детаљ у биографији Фрање Туђмана, али никако и да унесе неко ново светло.
„С једне стране, то ће дати теоретичарима завере могућност да хватају некакав континуитет између усташке и комунистичке политике, али с друге стране треба разумети и околности које су владале у НДХ и одређене блискости између НДХ и комунистичког покрета у Хрватској, који су у много чему у својим циљевима били на идентичној страни“, сугерише Димитријевић за Спутњик.
Загребачки Национал пише и да постоје документи из полицијске архиве из којих се види на којој је адреси био пријављен Туђман у Загребу док је Анте Павелић био на челу НДХ, а део тога открива и Јосип Манолић у својој новој књизи „Шпијуни и домовина“ која ускоро излази у Загребу. Манолић је деведесетих био један од најближих сарадника Фрање Туђмана и његов човек од поверења, а касније се са њиме разишао.
Хрватски новинар Денис Куљиш каже за Спутњик да је њему лично Манолић рекао да је он Фрању Туђмана уписао у СКОЈ 1942.
„Колико знам, Туђман је тада имао само шест разреда школе, четири године основне и две године ниже трговачке. Шта је он могао да ради у том министарству, можда је могао да буде неки складиштар“, сматра Куљиш и додаје да је Туђман морао да има неко запослење јер су „сви негде радили“.
Од Доланца до популарних певача
Бојан Димитријевић додаје да не види ништа спорно у томе што је партизански покрет прихватио људе који су били на служби у домобранству, у било којем формату. Било је, прецизира, истакнутих војних команданата у послератној војсци који су имали одређени број година на служби у хрватском домобранству, тако да би Туђман био само један од тих који су на тај начин у другој фази рата прешли у партизански покрет.
„То је у суштини била политика која је омогућавала да део кадра који је, рекло би се, имао јак осећај према хрватској државности нађе свој пут и у новој гарнитури после 1945“, додаје Димитријевић.
И Александар Раковић сматра да се податак попут овог за Туђмана знао и за време СФРЈ, али да су те ствари у име неких смиривања ситуација после 1945. занемариване, за разлику од правих злочинаца из рата.
Раковић додаје да није Туђман једини који је радио за тај режим, он је био државни службеник у НДХ. Иво Робић, певач познати је почео своју каријеру на усташкој кругоалној постаји. А после је био највећи југословенски певач забавне музике свог времена.
Хрватски новинар Куљиш у свему овоме не види нешто што може узроковати поновно узбуркивање ситуације у региону.
„Зашто, за Бога милога“, каже новинар Денис Куљиш на питање могу ли ови нови детаљи из Туђманове биографије додатно пореметити односе у региону. „Па зар није Стане Доланц био члан Хитлер Југенда. Па то је нормално, био је напросто у гимназији, па је био члан Хитлер Југенда. Овај је био негде запослен, сви послови су били државни. И уписао се у СКОЈ и припадао је тој ћелији. Па то је нормална ствар. На окупираним подручјима сви су негде радили. Нико није био без посла јер би умро од глади“, додаје Куљиш за Спутњик.
Да Туђман није могао бити на високој позицији сагласан је и Александар Раковић, али је могао да покупи неке од идеолошких матрица НДХ режима за који је радио. Није, како каже, можда могао да тада утиче на историјске одлуке, али је црпео неке идеје из тог система, претакао их у своју идеологију и на крају стопио две струје хрватских националиста са циљем сецесије Хрватске од Југославије и протеривања Срба.
