Та парада, 1941. године, одржана је у част 24. годишњице Октобарске револуције, док је трајала Битка за Москву у Другом светском рату. Била је то најкраћа парада у историји — трајала је свега 25 минута. У њој је учествовало више од 28.000 војника, који су потом отишли на прву линију фронта.
Годишњицу Октобарске револуције Москва је дочекивала у опсадном стању — нацисти су били на свега 30 километара од срца престонице — Кремља и припремали су се да задају коначан ударац, евакуација града је почела још 16. октобра, а подизање разних утврђења на улицама престонице покренуло је гласине да су Стаљин и Политбиро напустили град.
Хитлер је планирао да освоји Москву пре јаке зиме и да тог 7. новембра организује на Црвеном тргу своју параду. Чак су војницима Вермахта недалеко од Москве поделили свечану, парадну униформу, вагоне су напунили сандуцима најбољег шампањца и одштампали позивнице за прославу.
Немци су већ били припремили и гранит од кога су планирали да направе споменик Хитлеру и поставе га на Црвеном тргу.
Тај гранит данас краси зграду главне поште у Москви.
У таквој атмосфери, совјетске власти су донеле одлуку да приреде догађај који ће подићи борбени дух војника, али и морал целој земљи, и да уједно свету пошаљу поруку да борбени дух Русије није сломљен, а да се Москва неће предати.
Свечано заседање Моссовјета, које се традиционално, поводом дана Октобарске револуције, одржавало дан уочи параде у Бољшом театру, те године је одржано на метро станици Мајаковска, јер је Бољшој већ био миниран.
На састанку, Стаљин се обратио присутнима говором који је емитован на радио-станицама широм земље. Главни разлог за неуспех у првом периоду рата навео је „недостатак тенкова и делимично авијације“.
„У томе је тајна привремених успеха немачке војске“, говорио је совјетски лидер, истичући у завршној речи да се „пораз немачке војске ближи“.
Совјетске власти, већ следећег јутра, довукле су на Црвени трг најмоћнију технику коју су имали и војску, која је право са параде отишла на фронт. На трибинама Лењиновог маузолеја стајало је читаво совјетско руководство оповргавајући на тај начин гласине да је напустило град и сакрило се негде иза Урала.
Парада је била заказана за 10 сати ујутру, али је у последњем моменту њено одржавање померено за два сата раније. Јак снег који је падао „гарантовао“ је да немачки авиони неће бомбардовати „на слепо“. Али, због мећаве и зато што су у брзини заборавили да их обавесте каснили су сниматељи звука. Због тога је Стаљинов говор на паради био снимљен без звука. Касније су у Великом кремаљском дворцу направили декорацију која је подсећала на трибину маузолеја, а Стаљин је поновио читав говор. Да би било аутентичније и да би му излазила пара из уста због хладноће, сви прозори су били отворени. То је био једини пут да је вожд морао нешто да понови двапут.
„Рат који ви водите је ослободилачки је рат праведни. Нека вас инспиришу у том рату ликови наших великих предака — Александра Невског, Дмитрија Донског, Кузме Мињина, Дмитрија Пожарског, Александра Суворова, Михаила Кутузова! Наша је ствар праведна. Непријатељ ће бити побеђен“, рекао је тада у свом говору Врховни командант Јосиф Стаљин.
Нема сумње да је парада одржана 7. новембра 1941. године била права војна операција. Немци и колаборационисти су ширили гласине да је Москва већ пала, али је то убрзо демантовано — Совјети су тог дана на многим деловима фронта започели нападе скрећући тако пажњу непријатеља са главног града.
За сваки случај, са многих фронтова су повучени ловачки авиони — они су стајали на аеродромима спремни да, ако затреба, полете и униште сваки авион који би, евентуално, кренуо ка Москви. Припреме су се одржавале у највећој тајности. И војска и пилоти спремали су се да обезбеде параду не знајући за шта се спремају. То је била тајна чак и за учеснике параде. Њима је било речено да ће у новембру Московљанима бити омогућено да на Кримском мосту виде смотру војске која иде на фронт. Командири су сазнали за параду тек касно ноћу 6. новембра, а већ у осам ујутру марширали су поред зидина Кремља.
Догађаје у Москви су пратили и акредитовани страни новинари. Тог дана у свету није било важније новости — свима је постало јасно да СССР није побеђен, да влада није побегла, да немачка операција „Тајфун“ није постигла циљ. Био је то значајан подстицај антифашистичким покретима у читавој Европи.
Истог дана, Рузвелт је окарактерисао одбрану СССР-а од виталног значаја за САД. Ипак, најјачи утисак парада која је одржана испред носа непријатељу оставила је на обичне, совјетске људе.
Живих сведока ових догађаја данас је остало мало, али и данас Руси с поносом говоре о овим страницама своје историје.
