Србија је — што сопственим опредељењем пре деценију и по, што објективним околностима, односно константном применом штапа и само повременом употребом шаргарепе од стране оних који треба да је приме у своје друштво — у незавидном положају.
Није на почетку ауто-пута, његов крај се још не види, није ни лево, ни десно, већ насред трасе.
У Европи, а ван Европске уније. Кад је у ЕУ добро — за Србију никаква корист, кад је у ЕУ лоше, за Србију потенцијално велика штета.
Зато и премијер Србије Александар Вучић, парафразирамо, поручи да нема разлога да се Србија радује нестабилности Европе, јер то не може да донесе неки бољитак. Дабоме да је у ЕУ криза, јесте. Да не личи на систем, све више не личи.
Кад заједница изгуби своју срж
Постоје бројни фактори нестабилности у Европи, констатује за Спутњик Милан Крстић, асистент на Факултету политичких наука у Београду, односно бројни индикатори кризе које дрмају темеље ЕУ у дужем временском периоду. И све оне могу да утичу на Србију.
Прва од њих, која је и најраније почела, јесте економско-монетарна криза, чији се рецидиви и данас осећају иако је донекле и привремено макар ублажена или стављена у други план због других криза које су нарасле у међувремену.
Друга је, набраја Крстић за Спутњик, мигрантска криза у којој ЕУ не уме, односно није у могућности да направи заједничко и кохерентно деловање, те као последицу тога бележимо различите приступе решавању од стране различитих држава-чланица ЕУ.
Трећа криза је криза поверења у европске институције и она је једна од најважнијих ствари која спречава даљи напредак у правцу дубље интеграције као могућег решења. Наиме, како сугерише саговорник Спутњика, пошто држављани земаља-чланица ЕУ увиђају демократске дефиците ЕУ и због тога почињу да сумњају у њене делотворности и оправданости, то јест у оправданости функционисања институција на начин на који данас функционишу.
Свакако, истиче Крстић, постоји и одређени демократски дефицит унутар држава-чланица због проблема слободе медија и ограничења грађанских слобода, а све то утиче на смањивање нормативне моћи ЕУ. Нормативна моћ ЕУ била је једина моћ коју је ЕУ имала, подвлачи Крстић, јер ЕУ војну моћ није имала.
„Војна моћ се у Европи манифестује кроз НАТО и кроз војске појединачних држава-чланица. Европски одбрамбени идентитет постоји, али он није развијен. Дакле, нормативна моћ је моћ којом ЕУ тера друге да се понашају као она, да би напредовали. Даје им пример. Та моћ је сад потпуно окрњена зато што се и државе-чланице ЕУ не придржавају оних европских начела која су прокламована“, тврди Милан Крстић за Спутњик.
Набрајању криза и индикатора криза није крај јер Спутњиков саговорник наводи и кризу питања граница коју је изазвао „брегзит“. То је криза која отвара питање колико је ЕУ кохерентна и чврста, колико земље ЕУ желе да изађу, а колико да буду део ње.
Старе бољке незалечене, нове прете
Талас избора деснице који ће се можда проширити по Европи пошто предстоје избори у Аустрији, следеће године председнички избори у Француској, затим парламентарни избори у Немачкој… и свакако избор Доналда Трампа за председника Сједињених Држава, према мишљењу Милана Игрутиновића са Института за европске студије представља низ ствари које уносе неизвесност.
Питање је, сугерише Игрутиновић за Спутњик, како ће се те евентуално нове власти у појединим европским државама односити према ЕУ, да ли ће водити сепаратнију политику. Поготову је, истиче, важан однос према мигрантима, а то је за Србију битно јер су на балканској рути земље ван ЕУ, а трпи последице њихових одлука на које нема утицаја.
Друго отворено питање које напомиње Игрутиновић јесте будући евентуални однос Русије и Сједињених Држава кроз Трампово председниковање, односно хоће ли доћи до икаквог споразума или ће се ствари заоштрити.
„Најнепосреднија ствар за Србију је можда мигрантско питање зато што долазак на власт деснице у једном броју држава појачава могућност даљих подизања ограда, где Србија ван ЕУ може остати земља у којој се мигранти задржавају мимо њених капацитета да их прими, смести, нахрани, процесуира на било који правно смислен и моралан начин“, упозорава Игрутиновић.
Евидентна је перцепција да присуствујемо расту десног популизма, додаје Игрутиновић, а да ли је тај раст заиста реалан, да ли ће он унети промене у државе у којима ће бити избори, то ћемо заиста морати да видимо.
Шта ако не дође до трампе Америке и Русије
„Друга ствар која ми се чини битнијом и акутнијом јесте будући однос Русије и Сједињених Држава. Председниковање Трампа, најављивано из неких кругова као могућност да Русија и САД постигну једну врсту договора и релаксирају своје односе који су у кризи последње две, две и по године и на најнижој су тачки од краја Хладног рата, зависиће од више ствари“, напомиње Игрутиновић за Спутњик.
Прва је да ли ће се и у којој мери Трамп лично посвећивати спољној политици. Затим, зависиће од људи који ће водити спољну политику — од шефа Стејт департмента, подсекретара за Европу, Евроазију и њихове спремности не само да сарађују са Русијом, него на који ће начин решавати остала питања.
„Такозвани трансакциони приступ Трампа спољној политици у коме он жели да на практичан начин — ја теби ти мени —постигне неки договор, отвара питање шта ће Америка и Русија моћи једна другој да понуде и да ли ће се односи поправити или драстично или у мањој мери погоршати“, пита се Игрутиновић.
Све то, подвлачи он, представља кључну опасност како ће се пренети на Србију. Да ли ће се притисци да уведе санкције Русији додатно појачати, да ли ће Америка сматрати да утицај Русије на Балкану треба додатно сузбијати као врсту казне зато што се нису договорили…
Европски хронични вируси и српско опредељење
Криза поверена у институције ЕУ, према Милану Крстићу са Факултета политичких наука, производи такозвани замор у проширењу, а то утиче на стратешко опредељење Србије јер она у том случају мора да разматра шта да ради до тренутка чланства. Или ако чланства не буде било, да разматра различите алтернативе.
Први сценарио решавања ЕУ криза, према Крстићевом мишљењу, јесте нека врста статуса кво — краткорочно, који би средњорочно и дугорочно довео до дезинтеграције Уније. Други сценарио који напомиње Спутњиков саговорник јесте реформа у правцу дубље интеграције Уније, а она је у овом тренутку врло неизвесна имајући у виду разлике које постоје између држава Старе Европе, држава такозване Нове Европе или Источне Европе, између севера и југа…
Трећи сценарио јесте могућност Европе на два колосека и тај сценарио подразумева федерализацију, односно квазифедерализацију центра који би био базиран на осовини Париз—Берлин. Четврта могућност, набраја Крстић, јесте нека врста потпуне дезинтеграције ЕУ на садашњим нивоима и враћање на претходне нивое који се базирају на економској сарадњи у ограниченом обиму.
„У овом случају, то је нека врста враћања на основ, можда чак и пре мастрихтског споразума, пре почетка ’90-тих кад је ЕУ постала оно што данас јесте. То је нека врста ренационализације. Верујем да би тада у Европи били створени неки нови блокови и били би могући различити модели политичких партнерстава“, резонује Крстић.
Најзад, пети сценарио представља потпуни распад ЕУ, али не било каквог облика организовања на базама оног што је данас ЕУ.
„Дакле, то се неће десити осим уколико се не узму у обзир претње које тренутно постоје у Унији и уколико политичке елите — било у супранационалним органима, било у национални државама — буду неодговорне и наставе без било каквих реформи“, појашњава Крстић и додаје да је онда сценарио распада ЕУ могућ као нежељена последица нечињења.
