— Синдикално организовање је дефинисано у Закону о раду, и то је законска категорија која даје право радницима и свима другима који имају послодавце да искажу своје задовољство односно незадовољство стањем и статусом. Закон о војсци Србије дозвољава синдикално организовање и оно се поближе уређује правилима војне службе.
Наши синдикати су у два наврата у последње време изразили незадовољство својим статусом и стандардом. Лично, ја нисам присталица било каквих протеста нити окупљања војске због решавања статусних и свих других питања. Зна се начин како се та питања решавају и нису само проблематична питања статуса и стандарда, војска не почива само на томе. Наравно да све то утиче на резултате и расположење војске, али протест никако не може да буде начин изражавања тог стања.
На крају крајева, и Влада Србије и њен премијер јасно су навели да примања професионалних припадника војске нису довољна, али да се у овом моменту издваја колико је то могуће и да нико не може да издвоји више новца ако тај исти новац не постоји, а то је сада чињеница.
Друго, потребе Војске Србије, као институције која има јасно дефинисану уставну улогу, нису само за побољшање стандарда и статуса професионалних припадника војске, постоје потребе и за опремањем како би била оспособљена за многобројне данашње изазове. Дакле, имате са једне стране потребу за осавремењавањем и опремањем, наоружањем војном опремом, која изискује одређена средстава, а са друге стране, незадовољство одређеног броја људи стандардом и статусом. У овом тренутку ни једно ни друго не може бити остварено, нити можемо рачунати да сада науштрб опремања Војске Србије градимо статус и стандард и стварамо социјални мир.
Додуше, оно што је важно јесте да то незадовољство једног дела, мањег, није одраз мишљења свих припадника војске, нити се то незадовољство одражава на реализацију бројних задатака које војска данас извршава. То је важно. Важно је и да знају људи који су организовани синдикално, посебно руководства репрезентативних синдиката, да је мала разлика и врло је тешко одвојити све то од политике. Највише се плашим да то синдикално деловање не пређе у политичко деловање, што никако не би било добро, и на крају крајева и само постојање синдиката било би бесмислено ако ће да се бави политиком.
Дакле, нисам присталица никаквих окупљања и решавања проблема на тај начин, синдикално организовање у домену области или граница у које су дефинисане, то је најједноставније решење.
Знамо, наравно, да се не може пружати више него што губер дозвољава, али да ли се могу наћи неке могућности да ти незадовољни људи с већим еланом раде свој посао? Јер ако човек мора да мисли да ли је породица задовољна, сита или није — тешко ће радити оно што се од њега очекује.
— Није такво стање код припадника војске. Тачно је да су нам примања нешто мало испод просечних плата у Републици Србији, али егзистенција ниједне породица није доведена у питање тим примањима. Желели бисмо више, апсолутно, и ја сам за то, и министар одбране је за то, и ми дневно причамо о статусу и стандарду професионалних припадника војске. Расправљамо управо о питањима која постављају синдикати, али морамо бити свесни да су у овом тренутку напори државе и потенцијали с којима она располаже толики колики јесу, и ми то морамо да поднесемо. Не можемо да градимо боље време трошењем онога што објективно нисмо зарадили — морамо боље време градити и штедњом. Морамо да издржимо овај период и вратимо оно што је потребно вратити, да се све што јесте нарушено стабилизује, првенствено у економским питањима, и да потом заједно уживамо том нашем успеху. Само заједно можемо доћи до успеха. Ниједан појединац, нико, нема чаробни штапић који ће решити све проблеме. Само снагом заједништва можемо да дођемо до бољих услова за живот и рад свих грађана Републике Србије, а самим тим и припадника Војске Србије. Дивни су то људи, официри, подофицири, војници, заиста — они подносе велике напоре, извршавају сложене задатке у свим условима и за то апсолутно заслужују признање. Само на тај начин, ако се постигне висок квалитет реализације задатака, грађани Србије и даље ће веровати својој војсци и градити безбедност — па и своју личну — на снази војске. А не да војска излази на улице или тражи било шта на тај начин, то никако.
Наравно, војска дели судбину народа, тако је увек било и тако ће увек и бити… Други фактор су опрема и наоружање. Имали смо госта ових дана — био је то министар иностраних послова Русије. Кажу да се током његове посете говорило о набавци руског оружја, односно руских авиона и још нечега. Да ли бисте нам рекли коначно шта ми то добијамо, или купујемо, или набављамо, и кад то можемо отприлике да очекујемо?
— Сарадња са Руском Федерацијом у области безбедности и одбране је регулисана на највишем државном нивоу. За ту сарадњу је формирана међувладина ресорна комисија, на челу те комисије је министар одбране, и она се бави руско-српском сарадњом у области одбране и безбедности. Наравно да Војска Србије и Министарство активно учествују у раду те комисије која има за циљ да унапреди сарадњу у области безбедности. Познато је и да су наоружање и опрема са којима наша војска располаже углавном руске производње, негде око 80 одсто, а имамо наоружање и опрему и западне производње. Познато је и да је потребно да се одређена средства и системи замене новим и савременијим, тако да оспособимо војску да у сваком тренутку може да одговори својој улози.
Сарадња са Руском Федерацијом није случајан избор — она је наставак једне добре традиције засноване на поштовању, пријатељству, чак сличним погледима на свет, а посебно на сличним погледима на безбедност, и то на глобалну безбедност. Ми смо се определили, наравно, да са Руском Федерацијом извршимо модернизацију, односно да нашу флоту, првенствено авиона за заштиту ваздушног простора Србије, заменимо. И одлучили смо се уз помоћ наших колега из РФ, а првенствено уз помоћ највишег руководстава те државе, да дођемо до решења за замену авиона МиГ-29 кроз један повољан аранжман, изузетно повољан. Не мислим да ико може под повољнијим условима да изврши опремање средствима и опремом која је потребна.
Та сарадња, односно опремање, не односи се само на авијацију и заштиту авионског простора. У том пакету су и друга средства и опрема за копнену војску и друге саставе која је потребна нашој војсци.
То су тенкови, Бук, Ми-6, да ли сам у праву?
— Не бих сада о томе детаљније говорио. Један пакет наоружања и војне опреме за коју смо проценили да је најпотребнији Војсци Србије да би одговорили потенцијалним изазовима односно претњама по безбедност грађана Србије уз најповољније услове које смо могли да добијемо, о томе се ради.
А зашто се ми наоружавамо, да ли се ми то спремамо за рат, као што кажу наше комшије из региона. Боје се, наводно, да ћемо њих напасти, и тврде да смо ми фактор нестабилности на Балкану?
— Република Србија је озбиљна држава, Војска РС је озбиљна институција са јасно опредељеном уставном улогом и дозволите и да као начелник Генералштаба једне такве установе не коментаришем оно што није засновано на дубоким и реалним проценама у контексту тога да ми било кога угрожавамо на овом простору. Војска РС као главна оружана снага не угрожава апсолутно никога, то што ми радимо је за наше потребе, за нашу безбедност, за нашу стабилност, а неке анализе или по систему изјава аналитичара, војних и било којих других, без тога да су оне садржајне методолошки исправне, не бих коментарисао.
Добро, како онда коментаришете тј. оцењујете вежбу „Словенско братство“?
— Неутрални статус Републике Србије није статус и не сме се посматрати као стање које не захтева сарадњу са било ким. Напротив, наш неутрални статус захтева управо што већу сарадњу са другим земљама, а посебно војну сарадњу. Ми данас сарађујемо са више од 60 земаља у свету и та сарадња има за циљ јачање сопствених способности, а важна је И обострана корист било која земља да је у питању. Наравно да је сарадња са Русијом приоритет као што је и сарадња са САД и Кином. Не знам зашто би та сарадња с Руском Федерацијом била предмет посебне анализе, сумње или било чега другог кад она апсолутно није усмерена ни против кога већ искључиво има за циљ развој способности и надоградњу историјског пријатељства. Све што радимо чинимо за боље сутра и изградњу мира у свету.
Наравно да је вежба с било којом земљом, а посебно вежба коју изводи војска оружаних снага, отприлике круна сарадње. Знате, имате састанке на високом и средњем нивоу, али када с неком земљом изводите заједничке вежбе онда је ту заиста степен поверења максималан и рекао бих „круна дотадашњих активности“. Е, управо вежба „Словенско братство“ представља круну сарадње Србије, Русије и Белорусије.
Тема вежбе су била противтерористичка дејства. Ако је тероризам данас једна од три кључне претње по безбедност у свету, та заједничка вежба је управо имала за циљ да се што боље организујемо и оспособимо за борбу против те пошасти, јер су терористички акти присутни свакодневно у свету.
Како војска може да одговори на тероризам?
— Један од задатака војске и јесте управо развијање способности за борбу против тероризма. То је јако широка тема. Имате фазу која не захтева никакво оружано ангажовање и низ других активности које се предузимају превентивно, да не дође до терористичког акта, а имате и фазу одговора на њих. Суштина је спречити терористички акт. То се ради проценама, праћењем, разменом информацијама, будности да не будемо изненађени, јер терористички акт нико не најављује. Тешко је проценити да ли до њега може да дође или не, али свако ко жели да учини терористички акт добро ће да размисли где то може да уради. Битно је имати способне људе који на то могу да одговоре.
Данас ниједна земља не може сама да успе у противтерористичкој борби. Ми у томе сарађујемо са свим земљама, са чланицама ЕУ и НАТО-а, ми увек причамо о опасности и увек закључујемо да је потребно јединство многих земаља региона, света у борби против те велике опасности.
Са Русијом смо имали за циљ да проверимо заједничке способности у борби против тероризма које, надам се, никада нећемо морати да применимо, али зашто да се не припремимо за то? Ми немамо право да немамо одговор на тероризам.
Упркос томе, вежбе „Словенско братство“ биле су трн у оку многим земљама региона. Окружени смо земљама НАТО-а. Јуче смо имали прилике да видимо наводни документ НАТО-а који је лансирала Хрватска, и у коме се каже да је НАТО спреман да делује и на овим просторима, како Ви то видите?
— Заједничке оружане вежбе са Руском Федерацијом, са земљама ЕУ са чланицама НАТО-а, могу да буду опасност само онима који заиста недовољно посвећују пажње процени стања и ситуације. Не знам на основу чега било ко може да процени да било која вежба Војске Србије са било којим оружаним снагама било које земље може представљати опасност за неког другог. То су проблеми првенствено тих земаља, или људи који износе таква тумачења. Рекао бих да данас Србија видно не представља никакву опасност никоме у региону.
А они нама?
— Видите, окружени смо земљама НАТО-а. Лепо би било да, ето, посматрамо и мало другачије. Да ли смо можда безбеднији због тога што смо окружени земљама НАТО-а?
Шта Ви кажете?
— Требало би да је тако. Апсолутно. Јер, све што земље НАТО-а у окружењу раде…
Иако је НАТО спреман, како каже, да нас бомбардује?
— Па знате шта, ја не бих то коментарисао, јер мислим да званична саопштења у том смислу нису ишла, и не знам зашто би НАТО био спреман да нас бомбардује. Опет су то можда неке произвољне оцене које имају неки сасвим други циљ. Лично сматрам да НАТО неће поновити грешку из 1999. године и да неће никад више бомбардовати Србију. Признаће они ту грешку, сигуран сам да ће их на то јасно усмерити стање у датом тренутку. Дакле, не представљамо ми никоме опасност, ми градимо своје способности, и учествујемо у изградњи светског мира кроз упућивање наших људи у мировне мисије, заједничку обуку, заједничке вежбе, и данас смо заједно са другим земљама фактор стабилности.
Србија приступа борбеној групи Европске уније која се зове Хелброк. Шта то значи за нашу земљу? Каква је то група и да ли то значи да ми на тај начин, укључујући се у неку борбену групу, престајемо да будемо неутрална земља?
— Видите, наше стратегијско опредељење јесте чланство у ЕУ и све што радимо окренуто је ка том циљу. Наравно да морамо делити неке вредности када је у питању безбедност ЕУ. Ми се већ налазимо у мисијама ЕУ — наши припадници извршавају задатке заједно са другим земљама-чланицама ЕУ, и као одговорна и озбиљна земља морамо учествовати у том безбедносном смислу и делити ту безбедносну одговорност и кроз УН и ЕУ.
Један од начина да смо присутни у тој европској безбедности је и као чланица борбене групе ЕУ. Ми смо пажљиво анализирали све понуде које смо имали на столу, вршили детаљне процене, све у циљу да, ако уђемо у борбену групу, то само може да буде у корист Србији и њеним снагама, а никако на штету.
Одлучили смо се да та борбена група буде Хелброк, у којој су још Румунија, Украјина, Бугарска, Грчка и Кипар. Географски смо ослоњени у том делу, делимо неке заједничке интересе, а и јачамо своје капацитете и способности.
Било је коментара да та борбена група може да бити употребљена било где или у било које време и шта ћемо ми у тој борбеној групи која може бити коришћена против неке земље, а мислим да се и конкретна земља наводила. Видите, тачка осам у споразуму о приступању борбеној групи Хелброк стоји да свака земља задржава право да не учествује у активностима које нису у њеним интересима. Прематом, ми смо тиме апсолутно искључили било какве помисли да учествујемо у било чему што не би било у интересима Србије или на штету било које земље. То је суштина, и то није саопштено јавности, већ су ишли коментари у смислу: „Шта ћемо када то може бити усмерено на једну или другу страну?“.
Мигранти нису у директној вези са војском, али свеједно утичу на безбедност земље. Да ли смо ми довољно безбедна земља с обзиром на прилив који се бележи и са сталном потенцијалном претњом да ће Турска када се наљути на ЕУ пропустити већи број људи?
— Ако мигрантске токове посматрамо кроз могуће угрожавање безбедности, онда се опет враћамо на тезу да данас ниједна земља сама не може да одговорити на безбедносне изазове и ризике, а типичан пример је мигрантска криза. Тренутно, Србија није угрожена мигрантским кретањима, зато што смо правовремено проценили ситуацију и предузели мере да спречимо било какво угрожавање безбедности државе и њених грађана. Нисмо без разлога подржали државну границу са снагама и војске и полиције. Тако смо на почетку урадили све да не дозволимо неконтролисан улазак миграната, да спроведемо политику Владе Србије, а да у сарадњи са другим државама и Македонијом и Бугарском и Грчком покушамо да заштитимо овај простор од било каквих безбедносних угрожавања. Засад у томе успевамо, процењујемо ситуацију, поступамо у складу са овлашћењима и, наравно, у складу са пројектованим циљем, а то је да Србија буде безбедна што се миграната тиче, са једне стране, и са друге стране да према тим људима поступамо крајње хумано, да им пружимо потребну помоћ, а посебно онима који напуштају своја огњишта због ратних дејстава у тој земљи.
Интензивирала се прича о европској војсци када је новоизабрани амерички председник рекао да ће европске државе морати да улажу више новца ако хоће да их НАТО брани. Како Ви то видите?
— Госпођа Федерика Могерини изјавила је да је Европи потребна организована структура која ће штитити њену безбедност. Не треба гајити илузије да ће Европа стварати посебну војску. Већина земаља ЕУ су и чланице НАТО-а, и та безбедносна архитектура ће углавном бити под кишобраном Алијансе, без обзира на то шта неко о томе мисли. Тешко ће се нешто у Европи самостално војно организовати, а да то не буде уз благослов НАТО-а.
Хоће ли бити поново враћено служење војног рока?
— То је занимљиво питање, јер увек имате и за и против. Скупштина Србије 2010. године донела је закон о добровољном служењу војног рока који траје до данас. Све то у суштини зависи од потреба. Будите сигурни да ће се оног момента кад буде закључено да је потребно увести обавезно служење војног рока то и десити. Све док за тим не постоји потреба, неће. Какав бих ја био начелник Генералштаба ако не бих рекао „да, потребно је обавезно служење војног рока“, али ипак анализе показују да то још није могуће. Нажалост, данас се у име мира и стабилности у свету воде ратови на 50 тачака на свету. Камо среће да оружане формације нису потребне ниједној земљи и да се све решава на цивилизовани начин. То су само жеље, а ми смо сведоци нечег другог. На нама је да градимо способности, да не затварамо пријатељства и стичемо нова, да будемо фактор стабилности и да штитимо себе, своје достојанство, да не дозволимо да се ико са нашом дивном земљом игра у смислу било каквих намера њеног угрожавања, да обезбедимо достојанствен живот свих грађана. То је мисија Војске Србије, и све што радимо, радимо у том смислу.
