Бивши шеф америчке дипломатије присуствовао је у Ослу додели Нобелове награде за мир председнику Колумбије Мануелу Сантосу. Кисинџер је и сам добио ту награду 1973. године и овог пута је био позван да одржи предавање и учествује у другим свечаностима у престоници Норвешке.
„За многе политичаре, посебно оне који раде за владу САД, Нобелова награда је постала средство којим се оправдава њихов имиџ и како би се на тај начин, историјски гледано, умањио злочин геноцида и убистава“, рекао је Сепулведа за Спутњик.
„Нобелова награда Кисинџеру увек је изазивала бројне сумње и расправе, а мене боли чињеница да је он поново позван у 21. веку у време када смо значајно напредовали у поимању људских права. То су дакле начин и средство да се оправдају дела Кисинџера“, изјавио је Сепулведа, син Кармен Пас, старије ћерке бившег чилеанског председника.
Писмо Пабла Сепулведе објавио је „Афтенпостен“, један од најтиражнијих листова у Норвешкој. У тексту је Аљендеов унук детаљно описао како је Кисинџер повезан са државним превратом у Чилеу и крвавом диктатуром која је трајала наредних 17 година.
„Заправо, јасно је да нико неће ухапсити Кисинџера, нити да ће га осудити, али ће помињање те приче у медијима можда макар довести до тога да га историја запамти као злочинца и џелата, а не као некога ко је добитник Нобелове награде за мир“, говори Сепулведа који тренутно живи у Венецуели.
Пабло Сепулведа је, као и његов деда, лекар по професији и сматра да се у званичној историји „премало говори о улози САД током припрема самог пуча, као и током чилеанске диктатуре“. Сепулведа говори и да није довољно позната улога Ричарда Никсона и Хенрија Кисинџера у крвавом успостављању неолибералног економског модела у Чилеу.
Сепулведа говори и да су се неколико дана након победе Аљендеа на изборима 1970. године амерички политичари сусрели са Агустином Едвардсом, власником конзервативног листа „Ел Меркурио“, како би покушали да се умешају и ометају инаугурацију. Такође, у то време избор председника државе требало је да одобри Конгрес, па је циљ тих састанака био и то да законодавно тело убеде да не допусте Аљендеу да управља државом.
Сепулведа говори и да су Ренеа Шнајдера, врховног команданта војске, убили ултрадесничари. Шнајдер је после избора Аљендеа за шефа државе изјавио „да ће поштовати изабраног председника, онога коме је народ дао мандат“. Према речима Сепулведе, „група која је извршила напад на Шнајдера и оружје којим су они починили убиство потицали су из америчке амбасаде“.
Аљендеов унук додаје да су САД финансирале кампању Хришћанско- демократске партије против резултата избора и сакупили средства управо за лист „Ел Меркурио“ како би постао ослонац читаве кампање против Аљендеа. Уз све остало, Едвардс, власник поменутог листа, био је и представник „Пепси коле“, једне од кључних компанија која је спонзорисала Ричарда Никсона, а то му је, каже Сепулведа, омогућавало да одржава контакт са државним секретаром Кисинџером.
„Штрајк предузетника“ који је организован 1972. године и који је довео до проблема у снабдевању и саобраћају, такође је био дело САД, каже Сепулведа.
„Штрајк је био организован и спроведен уз финансијску помоћ Америке, јер су тада возачи камиона добијали два пута више новца да не возе, него што би добили да су редовно радили, па им је било исплативије да не возе.“
„Кисинџер је стајао иза операције ’Кондор‘, а о томе постоји велики број доказа и то се зна, али само у уским круговима. О тој теми медији не пишу. У Чилеу мало ко зна о томе, сви само говоре уопштено о преврату и о војној хунти, али нико не помиње САД као главне организаторе свега тога“, закључује Сепулведа.
