Уваженог госта поздравио је председник САНУ Владимир Костић, писац Горан Петровић прочитао је поздравни текст — својеврсно литерарно путовање кроз Истанбул, али и Памукову прозу, а са угледним писцем потом су разговарали Слободан Грубачић и Владислав Бајац.
Поздрављајући присутне чијим је бројем, како је рекао, фасциниран, Памук је казао да Турци и Срби деле пуно тога — речи, храну, машту, архитектуру, литературу, традицију, али и слободу и жељу да се превазиђу историја и њена тежина.
„Верујем у моћ маште и слободе да се измашта нови свет без граница. Годинама стварамо нове светове, осећамо их, понекад их милујемо врховима пера“, рекао је Памук.
Осврнувши се на један од последњих романа „Чудан осећај у мени“, угледни гост је објаснио зашто је за јунака изабрао малог обичног човека.
„Потичем из више средње класе, прозападне, привилеговане. У раним радовима, као што је ’Црна књига‘, користио сам искуства из прве руке. Писао сам о блиским стварима. Али, касније сам писао и о људима који нису попут мене. Верујем да се уметност романа заснива на жељи да се свет види туђим очима. Мој бозаџија Мевлут је савремен човек, мада долази из најсиромашнијег дела Турске. Преко њега сам желео да забележим промену која се догађа у нашим животима, али не кроз пуч, већ кроз причу о томе како пијемо јогурт и бозу. Тај роман је еп микроисторије обичног човека. Радујем се што сам у Србији и што ви, за разлику од Американаца, знате шта је боза. У Њујорку сам пола сата објашњавао о каквом је пићу реч“, нашалио се Памук.
Турски нобеловац је казао и да му је стало до политике и да се, када пише роман, већ бави политиком.
„Када Толстој пише ’Ану Карењину‘ бави се политиком. Када Андрић пише ’На Дрини ћуприја, ради исто, хоће да види свет и кроз ставове муслимана.“
Откривши да тренутно ради на роману чија се радња догађа 1900. године на једном острву у Средоземљу и да је јој је тема куга, Памук је открио и зашто је скоро 30 година размишљао о тој причи, куповао књиге, истраживао све о револуцији, карантину, о последњим годинама Османлијског царства:
„Зато што нема убедљивог романа само уз просечне информације. Поносан сам на своју уметничку машту, али морате да измислите човека који ће бити веома убедљив. Обавеза писца је да свет види кроз очи других, оних који нису попут њега“, нагласио је угледни гост САНУ, напоменувши да он јесте Турчин, укорењен у традицији, али и да је један део њега слободан, захваљујући чему успева да превазиђе традицију, али и самог себе.
Нешто слично казао је и у сусрету са новинарима, уприличеном пре званичног обраћања у САНУ.
„Припадам нацији писаца, уметника, различитих људи, који независно од тога да ли живе у САД, где предајем, или у Турској, углавном имају либералне идеје. Признајем да сам либерални интелектуалац који има потребу и дужност да стално критикује власт. Имамо типичну ситуацију у Турској где је сав прогрес државе дошао од храбрих људи који су веровали у једнакост, поштовали права жена, поштовали мањине и оно што је најважније за мене — слободу говора. Они нису заступали традиционалне идеје већ платформе развоја које су се свуда по свету развиле из Британије и Француске. Нажалост, такве модерне идеје се не развијају у свим друштвима једнако, а некад бивају угушене од ултранационалиста, националиста и популиста“, рекао је Памук.
У сусрету са новинарима истакао је и важност демократије, као и да су избори једино место на којем се одлучује ко ће и са каквим идејама да води неку државу.
„Либералне идеје су важне за свако друштво. Оне често немају већинску подршку становништва, али представљају алтернативна светла и есенцију једнакости и слободе. Имам 63 године и једва се сећам једних избора после којих сам био срећан у Турској. Увек се осећам као губитник, али то је нормално. Осећао бих се непријатно када бих се прикључио слављу партије која је победила. Идеја интелектуалца и писца за којег себе сматрам је да каже ’не‘. Не желим да будем пријатељ некоме ко не престаје да аплаудира властима. Моји пријатељи не аплаудирају властима“, казао је Памук.