Уз честитке за Нову годину истиче да је желела да дâ интервју за Спутњик као израз подршке због резолуције Европског парламента.
— Такве резолуције нису добре ни са чије стране, па ни од стране ЕП. То је, између осталог, један од разлога — ја сам желела да разговарамо, да то буде нека врста подршке, зато што мислим да не постоји медиј који би смео да буде тако третиран. Ни у случају ЕП и њихове декларације ни у ситуацији када се неки други медији, „западни“ медији, такође склањају. Зашто? Медији морају да буду слободни колико год то могу да буду и треба им омогућити да се појављују. А квалификовати на тај начин и третирати медије, како су рекли у Декларацији, једнако као Исламску државу, мислим да је то само слика ЕП и да говори много више о ЕП него о Спутњику. Мислим да ви радите добро, и да је то свима већ познато.
Ви сте у 2016. били доста активни.
— Да направимо резиме? Година је била бурна: имали смо и изборе, кампању, али с друге стране је била година која је донела велике резултате у комплетној привреди, не само у ресорима које ја водим. Заиста сам поносна на постојање електронске грађевинске дозволе. Готово да нико није веровао да ће Србија бити земља која може да има електронску грађевинску дозволу, будући да сви знамо да грађевинске дозволе претходних двадесетак година или нисмо никад ни добијали, или смо их чекали и по пет-шест година. Посебно сам поносна што се Србија због тога нашла у првих десет земаља по реформама у грађевинарству које мери Светска банка. То ипак говори о другачијем статусу Србије када је реч о условима пословања.
Међутим, претпрошле и прошле године све деонице које смо пустили на Коридору 10 су резултирале тиме да смо ми на том коридору имали милион и 700.000 аутомобила више који су пролазили кроз Србију. То значи да је, будући да је Србија заиста најкраћа рута између истока и запада, па према томе и најекономичнија, најбржа, чим смо почели да завршавамо те деонице полако почео саобраћај да се враћа управо преко наше земље. То је оно што Србија стално мора да ради — да користи свој транзитни положај, да тако остварује приходе и привлачи нове инвестиције. То је јако важно и за будућност. Нама је остало да завршимо још 27 километара Коридора 10. Надам се да ће то бити готово у овој години и да коначно станемо пред грађане и кажемо: ово је тај Скадар који се градио 30-40 година. Ево завршили смо га, идемо сад даље. Кад причамо о транзиту, ту је и транзит железницом.
Каква је ситуација?
— Поправила се, али још не онако како сви ми желимо. Постоје и нови возови, 27 локомотива које смо добили из руског кредита. Затим и нови „Штедлерови“ возови, 160 километара пруга које смо модернизовали прошле године. Настављамо да радимо. Није то још довољно, Србија има 3.600 километара пруга, није се улагало у железницу. Кад сам почела да радим овај посао као министарка саобраћаја, прилично сам била депримирана када је железница у питању зато што где год смо отишли, од станичних зграда до самих возова, чинило ми се да никад нећемо успети бар корак да направимо. И зато ми је драго што смо и ту показали да је могуће. Кад се удружимо, и они људи који раде на железници, и влада, и локалне самоуправе, можемо да направимо резултат.
Наш план је да у наредне четири године имамо све главне железничке коридоре потпуно модернизоване, а то значи просечна брзина између 100-120 км на сат. Врло је важно за карго управо то што смо причали око транзита. Ми смо, као што смо рекли, најекономичнија рута, и сви управо желе да превозе робу и терет преко наше државе, а ми морамо да створимо такве услове. И наравно, готово нова железница, између Београда и Будимпеште. Није било лако направити пројекте који се тичу брзине од 160 км на сат. Имали смо срећу у односу на мађарске колеге да један део ми сада практично финансирамо из руског кредита. И ја се надам да ове године почињемо са ашовима да радимо на тој деоници, а по плану би за две-две и по године морало да буде готово.
Значи до 2020. се можда можемо возити до Будимпеште?
— Јесте, то је план и наше владе, и мађарске, и кинеске владе. Тако смо се договорили. До тренутка док се не крене на сам терен, док не почне извођење радова, пуно је посла који мора да се уради: од просторно-урбанистичких планова, планова посебне намене, пројектно-техничке документације, студије изводљивости. То све тражи време. За нас то није било једноставно јер ми никада нисмо имали на овим просторима пруге те брзине. Ту су нам помогле кинеске и руске колеге. РЖД је једна од најбољих светских компанија и заједно са њима смо практично завршавали документацију. Ми заправо као Србија имамо две велике земље као савезнике када је у питању саобраћај транзита које су укључене: Кина ради на новом Путу свиле копненом, Русија је такође заинтересована да и она остане на том путу.
Колико ће нам то помоћи?
— Мислим да нам већ сада помаже. У претходних 10-15 година владе нису биле свесне колико је важно да све оно што договоре са земљама заиста искористе. Говорим о новцу који је договорен, разним кредитима које смо добијали, а у свему каснили. Ми се трудимо да све оно што се договоримо заиста испуњавамо. Тај чувени руски кредит за Србију је веома важан. За нас то значи модерне деонице железничких пруга на Коридору 10, и на северу и на југу. За нас то значи дакле деоницу Београд—Будимпшета. Ми сада већ разговарамо са руским партнерима о модернизацији деонице Београд—Ниш, то је за нас од огромног значаја. С друге стране, од руског кредита и у договору са РЖД радимо диспечерски центар. Железница нема диспечерски центар, тачније има, али стар готово 40 година. А колико су се техника и технологија промениле за ових 40 година. Радимо, дакле, нов, модеран диспечерски центар који неће бити само железнички, биће ту повезивања са путевима. То нам много значи, не само због новца него и због знања нових технологија са којима се нисмо сусретали.
Колико ће све ово што сте навели у сектору инфраструктуре допринети развоју српске привреде?
— Ми сада бележимо податке који кажу да је, кад говоримо о грађевинарству и о саобраћају, удео у друштвеном производу пре доласка владе, пре две године, код грађевинарства био 4,5 посто, код саобраћаја 4,6. Сада је већ код грађевинарства 5,5 посто. Наш план је да до 2020. грађевинарство има близу 7, а саобраћај негде између 6 и 7 одсто. То су цифре које људима могу да значе или не, али без повољног амбијента и добре инфраструктуре било да говоримо о домаћим или страним инвеститорима није могуће уопште очекивати да се развија привреда. Не говорим само о изградњи, говорим о малим и средњим предузећима, о великим компанијама које ће сад поред ауто-пута моћи да праве своје логистичке, дистрибутивне центре, самим тим запошљаваће људе. То је за Србију корак по корак нека врста убрзаног раста. Ви сте грађевинске фирме ставили на беле и црне листе.
Какви су резултати тога?
— Мислим да је то било добро. То је иначе био предлог синдиката да имају здраве грађевинске компаније у тренутку када се много тога појављивало на тржишту, и доброг и лошег… У договору са синдикатима све грађевинске компаније смо третирали кроз беле и црне листе. Ми то мењамо на месец — месец и по дана. Гледамо неколико критеријума: да ли фирма пријављује своје раднике, да ли плаћа своје раднике, да ли има тешке или лакше повреде на раду. Сада убацујемо нове критеријуме квалитета радова, пенала итд. Признајем да се у почетку мислило да се неће водити рачуна о тим црним и белим листама. Сада смо уредили ситуацију да то објављујемо. А нико не воли кад се објави да је његова компанија имала тешке повреде на раду, да се тренутно налази на црној листи.
А друго, сада смо такође договорили да сав новац који држава инвестира у одређене инфраструктурне пројекте, да ли из кредита где ми гарантујемо, из самог буџета, када се припрема јавни тендер треба да постоји нека врста не обавезе, него да се погледа црна и бела листа. То ће и даље подстицати фирме да воде рачуна о основним стварима: да ли плаћају своје раднике, да ли о њима брину. Поприлично се напредовало — не причом него спровођењем прописа око озакоњења бесправно изграђених објеката. То је пети закон из области легализације нелегално изграђених објеката. Донели смо га пре годину дана, урадили смо сателитски снимак, обавезали смо локалне самоуправе да полако изврше попис јер ми као држава практично још не знамо број нелегално изграђених објеката. Ми морамо то једном да завршимо, неће бити неког другог закона и сада се министарство укључило и са локалним самоуправама.
Између 85 и 90 одсто оних који су правили нелегално изграђене објекте је то радило из два разлога: или заиста нису могли да дођу до дозволе зато што је све то било немогуће и прилично корумпирано, или једноставно нису имали новца да плате дозволе и радили су за своје потребе. Надам се да ћемо у наредне две-три године успети да то потпуно завршимо. Процене кажу да ће локалне самоуправе тиме добити доста новца, дакле, моћи ће даље да улажу у комуналну инфраструктуру. Људи ће добити папир да су власници својих породичних кућа и својих станова.
И кад се то реши, катастар ће бити место да се сагледа ко шта има.
— Тако је. Закон о озакоњењу, закон о планирању изградње где смо уредили како се добија дозвола, а са друге стране, сад радимо упоредо и реформу катастра и нови закон о поступању катастра. Сасвим је сигурно да ћемо следеће године у првом тромесечју имати резултате када говоримо о самом катастру а да ћемо сада у прва три месеца усвојити тај закон што значи следеће: онај општи управни поступак који постоји и због чега нам често документа у катастру стоје годину-две-три, ми склањамо из катастра. Катастар је тај који ће само регистровати имовину, а уколико постоје било какви проблеми, може да се иде на суд.
Да ли бисте посебно истакли нешто у плановима за 2017. у Вашем министарству?
— Настављамо да радимо истим темпом. Врло је важно да завршавамо постојеће пројекте, али и да размишљамо који су то нови. Првог дана грађевинске сезоне, 15. или 20. марта почињемо нову деоницу ауто-пута Сурчин—Обреновац, то је тај Коридор 11. Ове 2017. имаћемо имати ауто-пут од Обреновца до Прељине. Велико парче пута је завршено, Сурчин—Обреновац почињемо да радимо. Рок је да се заврши негде до августа 2018. До краја априла крећемо да радимо и обилазницу око Београда, и то је пројекат о коме се прича не знам колико година. Кад кажем почињемо да радимо, то значи потписани су комерцијални уговори, обезбеђено финансирање, говорим пре свега са кинеском државом, потписан је уговор о финансирању. Такође за Сурчин—Обреновац, урађени су сви пројекти, а тренутно се завршава и процес експропријације за Сурчин—Обреновац.
Познато је да се ангажујете и на другим пољима. Бавите се тиме да родна равноправност заживи. Шта је још потребно урадити?
— У Србији се често родна равноправност изједначава са феминизмом. Не, оно што ми хоћемо у Влади Србије то је да покушамо да укључимо жене у привреду, зато што су жене у много већем проценту незапослене у односу на мушкарце, а за државу је добро када жене такође раде. Друго, да покушамо да смањимо јаз који постоји у плаћању жена у односу на мушкарце. И наравно, онај други део који нас прати, и не само Србију, а то је насиље, породично или партнерско, и због жена и због деце. Пошто су се многе институције у нашој земљи тиме бавиле, ми смо то пробали некако да координирамо и мислим да имамо резултате. С друге стране, подаци кажу да је од новца који смо одвојили прошле године — 16 милијарди динара за предузетништво негде око 10 милијарди већ одређено по многим фирмама.
Петнаест одсто тих компанија воде жене. И мислим да корак по корак можемо да имамо одређене резултате. Можда је то подстицај за неке младе, незапослене да остану у Србији и баве се приватним бизнисом? И то, али то су две ствари код жена. Једно су младе које желе тек да почну па им треба помоћ да направе планове, а друго су жене које су се стварно бориле, и онда после неке друге-треће године дође моменат када им треба додатни новац, додатни подстицај да би могле да наставе. За то служи тај новац, јер највећи број малих и средњих предузећа које воде жене управо после друге године нестају или се бришу из регистра, њима треба новац а тешко им је да га добију од банака.
Ви сте члан и савета за популациону политику. У јавности је кренула прича да треба забранити абортус. Хоће ли овај савет успети да гледа на други начин, јер популациона политика је заправо политика и самог рађања и положаја жена у породици и друштву.
— Прво, везано за сам абортус. Влада Србије, министарка без портфеља Славица Ђукић Дејановић која се у Влади бави само популационом политиком, нигде тако нешто није рекла. Често се дешава да се потпуно обрне, изманипулише одређена идеја или изјава, и онда испадне да је Влада хтела нешто другачије. Јако је добро да ова влада има министра који се бави само популационом политиком. То ниједна влада у претходном периоду није имала. Сви смо свесни да имамо земљу коју можемо да сачувамо само ако у овој земљи живе људи, и због тога смо формирали савет за популациону политику. То је дугорочан процес, све оно што будемо сада дефинисали и кренули да радимо тек ће за неких 7-10 година давати резултате, али морамо да кренемо.
С друге стране, никаква врста забране не може да нам донесе бољитак. Али оно што јесте важно за жене и здравље наше нације јесте едукација. Ми смо земља која бележи најгоре статистике које су везане за порађање малолетница, број абортуса, болести које се лече. Недостаје нам први део који се зове образовање, и једна јасна политика државе која се не односи само на то да ли ће неко добити новац да би рађао децу него амбијент да смо ми земља која може да створи све услове који су потребни да се размишља о томе да се имају деца. Неће бити лако дефинисати све и мислим да мора да постоји широки консензус када припремимо неку стратегију. Дакле, грађани Србије треба да је знају, да је осете као своју, јер само тако ми можемо после да је реализујемо.
Где се ту уклапа прича да ће се укинути ПДВ на опрему за бебе?
— Министар рада је такође члан савета за популациону политику. Много тога се не зна или се на то не обраћа пажња. Али пуно тога је урађено и у том делу социјалне политике када говоримо о женама које су запослене по уговорима о делу. Раније није постојала могућност да јој се ако, рецимо, остане у другом стању, плаћају разни додаци, сада јесте. Ради се корак по корак. Не кажем да смо направили неке џиновске кораке, али смо почели да говоримо о томе да морамо да водимо рачуна како ће Србија да изгледа не за пет или десет година, него за педесет.
У Србији се припремају председнички избори. Премијер је најавио да ће саопштити да ли ће бити и парламентарних. Да ли нам ти чести избори, ако буде и парламентарних, сметају? Како Србија да изађе из тог једног зачараног круга честих избора, јер чини ми се да неке опозиционе партије то користе да би себе промовисале?
— Наравно да опозиционе партије то користе, то се одлично види и у парламенту. Али ми смо, кад говоримо о СНС, политичка партија која је стално излазила и говорила: ми смо ту да нас проверите, можда ми не радимо како треба. И друга ствар, ми јесмо имали кампању 2016. која је дуго трајала, али су наши економски резултати најбољи у претходних много година. Дакле, нисмо имали застој у нашем раду и нашем послу у односу на парламентарне изборе који су одржани.
Председнички избори?
— Њима је време да се одрже у априлу месецу и надам се само да ће Србија добити председника који ће моћи да изађе на крај са свим изазовима који су испред нас — а изазови су огромни и много већи него пре пет година, или четири, у региону, са Европом, са мигрантском кризом, у односима између великих држава. Све се то осећа и у нашој земљи. Надам се да ће нови председник моћи да води Србију.
Многи су најављивали да би могло да се очекује да се и Ви кандидујете?
— Нисмо никад причали о томе. Кад кажете најављивали, то су пре свега одређени медији, а онда су то користили опет у политичке сврхе не би ли направили неке дисонантне тонове између мене и СНС, мене и председника странке. Ми заиста нисмо причали о томе. Нико никада није са мном разговарао о томе, нити је било разговора на моју иницијативу, али оно што је важно је да ћемо у марту месецу или раније разговарати о томе ко ће бити наш кандидат. Неки други кандидати се малтене препоручују.
И Ви сте уочи Нове године дали саопштење о господину Јанковићу, који је изјавио да ће се, када буде време, кандидовати.
— Пуно људи се јавља, неки за које чак ни медији не знају ко су, а себе виде као кандидата за председника државе. Има их. Целе 2016. имали смо прилику то да гледамо. Што се тиче Саше Јанковића, када водите независну институцију, а много смо се борили да та тела буду независна, онда имате ситуацију да неко ко води независно тело има кампању и на крају каже да ће се кандидовати за председника, што није било изненађење. Мислим да ни за кога није било изненађење да ће Саша Јанковић да се кандидује за председника, и то је његово право, и сасвим је у реду, али оно што ја мислим је да је, кад се налазите на челу независне институције, морално да се померите са места заштитника и наставите своју кампању до тренутка док се она не заврши.
