Ко год је у протеклих неколико година макар и на брзину пропутовао црногорском обалом од Бара до Боке, није могао да не примијети да се руски језик говори бар у мјери у којој и домицилни. Утисак је, неријетко, да се говори чак и много више.
Руски држављани су, наиме, у великом броју долазили у Црну Гору током 2007. и 2008. године, али је њихов број данас примјетно мањи. За то постоје бројни разлози, попут захлађења политичких прилика на релацији Подгорица—Москва, економске криза која је истовремено погодила обе државе… Но, то не умањује утисак да је руско присуство у Црној Гори и данас веома видљиво.
Јако је тешко, ако не и немогуће утврдити број руских држављана који су данас настањени у Црној Гори. Неке процјене говоре да је само у периоду од 2007. до 2009. године овдје живјело око 20.000 Руса, и да су у једном моменту у свом власништву држали и до 70.000 јединица разних врста некретнина.
Тај број је данас значајно опао, али и даље никако није занемарљив, па се сматра да тренутно у Црној Гори живи сигурно више од десет хиљада становника којима је руски матерњи језик. Током године, земљу посјети и више од 300.000 Руса, што је практично број половине популације Црне Горе!
Ако се поменуте бројке узму у обзир, као и податак да су руски туристи током љета од авио-карата за Европу најчешће тражили управо карте за Црну Гору, односно за Тиват — чак више и од Париза и Барселоне, тврди најпосјећенији руски сајт за продају путничких карата и аранжмана „Туту“ — онда све иде у прилог чињеници да је руско интересовање за Црну Гору и даље веома значајно.
Што се тиче домаћих, „црногорских“ Руса, њихове најбројније заједнице се налазе у Бару, Будви, Боки, а има их доста и у Подгорици. Већином то су мирни и пристојни људи, који не воле превише да се експонирају. Поштују домаће законе, а неки од њих имају и своје бизнисе у Црној Гори — претпоставља се да око трећину страних фирми у земљи држе управо Руси.
Ако желите већи, или макар добар дио руске дијаспоре да видите на једном мјесту истовремено, онда је најпаметније да одете у цркву кад је недељна литургија — Русима мало ко може да пребаци да не учествују у црквеном животу, а оно што се одмах да примијетити је да, за разлику од Црногорки, Рускиња никад гологлава не улази у цркву!
Један пристојан Баранин ми рече да су Руси у Црној Гори „здравији народ од Црногораца“, јер се не оптерећују домаћом политиком, што их аутоматски чини задовољнијима.
Исту ствар ми је потврдила и Милена, власница салона љепоте у Бару. Каже да никако не прати политику јер, како eнергично објашњава, „политика — то је опијум за народ!“.
У њен салон долазе многе муштерије, углавном Руси, и сви имају различито виђење Црне Горе. „Неко је обожава“, каже Милена, „али има и оних који сматрају да су људи овдје понекад помало агресивни према Русима“. А опет је, како наглашава, велика већина сасвим задовољна.
Ова Рускиња запажа и да је народ у Црној Гори „прилично сиромашан“, што, како каже, никако није добро за посао. „Лако је отворити фирму и средити папире, али је веома чудно што“, алудира притом на љепоту Црне Горе, „народ који би требало да буде најбогатији, нема довољно!“.
Она признаје да је њен приватни посао доста погодило и то што Руса у Црној Гори има све мање, а они су били најбоље муштерије. „Руса нема — пара нема“, духовито поентира Милена. Иначе, сматра да су Црногорци и Руси по менталитету доста слични, и да томе превасходно доприноси православна религија. „И једни и други имају наглашено гостопримство — а Русима се у Црној Гори посебно допада клима“, каже Милена, и додаје да је познато да има и доста руско-црногорских мјешовитих бракова.
Главне замјерке „црногорски Руси“ генерално имају на, како кажу, изузетно неквалитетан здравствени систем, па се већина њих ради лијечења по потреби враћа у Русију. Такође, многи нису били задовољни због наводно лошег квалитета образовања, па је и то био кључни разлог због којег су многи одлучили да се са дјецом након 5. или 6, разреда основне школе врате у домовину.
Иначе, међу руском дијаспором има разних људи и судбина. Што се посла тиче, руске компаније у Црној Гори највише су везане за туризам и разне врсте услуга, а веома су заинтересовани и за грађевински бизнис. Руси су успјели да се доста квалитетно самоорганизују — имају разне заједничке манифестације, обиљежавања и прославе руских државних празника, приредбе и позоришне представе за најмлађе, плесне школе, фолклор, и друге садржаје који одржавају и промовишу руску културу. Чини се да је у том смислу највише допринијело Удружење рускојезичне дијаспоре.
„Црна Гора је наша друга домовина — много наших сународника одлучило је да овдје живи и ради, и жеља нам је да кроз нашу организацију помогнемо њихову међусобну комуникацију и контакте, побољшамо и проширимо сарадњу, обновимо историјске везе, али и да решавамо проблеме са којима се сви сусрећемо. Задатака, али и могућности, има много“, изјавио је својевремено предсједник тог удружења, Андреј Игорјевич Хргијан.
На питање какви су утисци о животу у нас, већина одговара позитивно. „Свиђају ми се људи у Црној Гори“, каже за Спутник Викторија, Рускиња из Бара. Она је пре три године дошла из Јејска, са Азовског мора, и каже да је Бар веома сличан њеном граду, чак и када је реч о клими. Већ три године живи у Црној Гори, и готово да нема замјерки — све јој је супер! Има одраслу кћерку која живи у Русији али, како каже, намјеру да напусти Црну Гору нема.
Готово сви Руси, без изузетка, кажу да захлађење односа између Руске Федерације и Црне Горе није имало утицаја на њихов свакодневни живот — јер се практично ништа није промијенило.
Главно „руско упориште“ у Црној Гори је без сумње град Будва — мјештани кажу да тамо скоро да и нема школског одјељења које у свом саставу нема макар неколико другара руске националности.
Јадвига, Рускиња из Будве која ради у локалној туристичкој агенцији, помало идеалистично тврди да су у Црној Гори „сви људи добри“ и наводи да до сада није имала никаквих проблема, било да се ради о одласку у продавницу, ресторан, школу… Воли да се свакодневно дружи с људима, често обилази и приморске градове као што су Херцег Нови, Котор, Тивари Бар, а неријетко оде и до Подгорице. Објашњава да јој се свиђа Црна Гора због мира, лијепог мора и планина, а прија јој и то што има, како се изразила, „мало људи“.
Ваља из Москве, која ради као погонски инжењер, живи у Подгорици и једна је од оних који дају примјер успјешног мјешовитог брака. Њој се такође допада медитеранска клима, а највеће замјерке има на здравство — љекари су, каже, у Москви много бољи и много више пажње посвјећују пацијенту. Тамо све може да „заврши од куће“ — педијатар, ако је потребно, дође код вас, а сјутра вас чак зове два пута да пита како је дијете!
По њеном мишљењу, један од главних проблема Подгорице је премало садржаја за дјецу, па често не зна гдје да изведе кћерку. „Све се свело на ’Делта сити‘ у Подгорици!“, каже Ваља, и наглашава да Москва, за разлику од града у којем живи, нуди много садржаја за најмлађе. Ипак, једна од значајних предности је што су трошкови живота много подношљивији у односу на руску пријестоницу, и то је једна ствар око које се слажу сви „црногорски Руси“.
Наравно, поред „обичних смртника“ из Русије, у Црну Гору је протеклих година пристигло и много руских држављана са позамашним свотама на банковним рачунима. Они су тај новац улагали — градили некретнине, куповали скупоцјене виле по приморју, бавили се бизнисом… И за њих не постоји разлог да им квалитет живота у Црној Гори буде гори него било гдје другдје.
„Човјек с парама свуда је човјек“, каже Достојевски… Ови остали, како ко. Оно што је сигурно јесте да су у Црну Гору стигли из најразличитијих могућих разлога — у потрази за миром, бољом климом, животном промјеном, можда и партнером… И на концу, како то увијек и бива — сви су у потрази за срећом.
