Крајем прошле године у разочараним либералним и глобалистичким круговима кружила је горка — уз то и поприлично тачна — оцена како је једини добар период у 2016. години било оних неколико сати 4. децембра поподне колико је протекло између објављивања резултата аустријских председничких избора — антисистемски кандидат Норберт Хофер изгубио је те изборе — и објављивања резултата референдума о уставним променама у Италији на коме су противници актуелног естаблишмента тријумфовали убедљивије него што је било ко очекивао.
Годину која је за нама, збиља, власници и корисни заступници досадашњег светског поретка најрадије би да забораве. Са једне стране, на Западу се догодио талас народне побуне против ненародног, глобалистичког система оличеног у „брегзиту“, у победи Доналда Трампа на председничким изборима у Сједињеним Америчким Државама, у поразу досадашњег италијанског премијера Матеа Ренција на споменутом референдуму који се заправо понајмање тицао уставних промена.
А са друге стране, нешто источније, настављен је раст утицаја Русије коју западне санкције у томе очигледно нису спречиле, спречен је пад Башара ел Асада у Сирији, на читавом Блиском истоку успоставља се нови распоред снага, а упоредо са тиме настављено је и стратешко зближавање Русије и Кине, појачавајући изазов униполарном свету америчке хегемоније у којем смо живели још од пада Берлинског зида 1989. године. Тај свет је током 2016. године и дефинитивно почео да се руши.
Шта ће нам донети 2017? Хоће ли трендови и процеси који су обележили претходну годину бити настављени, или пак преокренути? Шта чека Европску унију? Како ће изгледати односи Русије и САД пошто Доналд Трамп и формално преузме власт у Вашингтону 20. јануара? Долази ли крај неолибералном концепту глобалног слободног тржишта и шта ће све те промене значити за Балкан и за Србију?
То су била питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дугогодишњи главни уредник НИН-а Слободан Рељић и историчар Чедомир Антић.
После британског референдума и одлуке о иступању из Европске уније, неминовно, постављено је питање иде ли та организација ка свом распаду, или ће њен остатак наставити да се интегрише све дубље, као што су бриселски званичници најавили после „брегзита“, покушавајући да јавно искажу свој непоколебљиви оптимизам у погледу будућности европског пројекта?
„Европска унија ће се сигурно променити“, уверен је Чедомир Антић.
„Идеја о Сједињеним Државама Европе показала се као неодржива. ЕУ може да настави да постоји као некакав савез држава, или као царинска унија. Немачка ће вероватно бити њена окосница, а уз њу ће бити и источноевропске државе које сматрају да не могу да буду независне без њене подршке.“
Пад Европске уније, додаје Слободан Рељић, „почео је још њеним односом према СФРЈ, која је била нека врста пра-лика ЕУ“.
„Немачка, а за њом и Француска, учествовали су активно у растурању СФРЈ, што је довело и до грађанских ратова у Европи, а то говори о неспособности ове организације да контролише процесе на континенту.“
Што се будуће улоге Немачке тиче, она „жели да постане центар онога што ће остати од Европске уније“, на томе ће вероватно и радити после парламентарних избора ове јесени на којима актуелна канцеларка Ангела Меркел може да очекује нови мандат захваљујући поновној „великој коалицији“ са социјалдемократама, али, каже Слободан Рељић, „када се удаљи англосаксонски елемент — Велика Британија излази из ЕУ, САД показују све мање интересовања за њу, овакву каква је — у том тренутку привлачност Немачке драстично опада“.
„Јужне чланице ЕУ неће подржати ’немачку Европску унију‘, вероватно то неће учинити чак ни све три прибалтичке државе, о Француској да и не говоримо. Већа улога Немачка оживеће све старе страхове од Хитлеровог покушаја уједињавања Европе, и без подршке САД, она заправо неће имати никакву подршку“.
Како ће се у тој ситуацији поставити чланице Вишеградске групе, Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка? Чедомир Антић:
„Мађарска, на пример, данас има потпуно аутономну политику, а пре 10 или 15 година то је било незамисливо. Велика глобална криза утицала је на то да и Мађарска и Пољска бирају странке које инсистирају на независности. Са друге стране, међутим, Немачкој би могле да се приближе оне земље које зазиру од Русије, тим пре ако је Немачка политички слаба, па због тога не може да им буде исувише тежак патрон.“
Како ће на односе ЕУ и Русије утицати председнички избори у Француској предстојећег пролећа, имајући у виду да је за продужавање санкција Русији потребан консензус унутар ЕУ, а оба водећа председничка кандидата у Француској, и Франсоа Фијон и Марин ле Пен, јавно траже укидање санкција?
„Те санкције дугорочно не могу да опстану. Данашња ЕУ и Русија су компатибилне, чак и политички“, сматра Чедомир Антић, док Слободан Рељић указује и на додатну димензију могућег попуштања у међусобним односима после француских председничких избора:
„И Ле Пенова и Фијон су, заправо, Путинови савезници у враћању конзервативне идеје, прилагођене савременим условима. Данашњи Запад, насупрот томе, не нуди никакву идеју, осим како да један модел ајфона замените другим.“
Одлазећи потпредседник Сједињених Америчких Држава Џозеф Бајден признао је, и то сасвим јавно, да је Европска унија Русији увела санкције невољно, захваљујући притиску Вашингтона. Да ли ће долазећа Трампова администрација наставити тим утабаним стазама, или је могућа промена која се најављује? Како ће се, уопште, Трамп поставити према Русији, а како према Европској унији, с обзиром на његову прошлогодишњу подршку „брегзиту“ и на везе његових блиских сарадника са антибриселским покретима у Европи?
„По свему судећи“, наводи Чедомир Антић, „доћи ће до отопљавања односа између Русије и САД. Иначе не бисмо имали тако оштру реакцију одлазећег естаблишмента“.
Што се пак односа према ЕУ тиче, „Америка је одувек растрзана између интервенционизма и изолационизма. Сад имамо посла са Америком која се окреће себи“.
„Вероватно ће се повући из Европе. Без обзира на то што су САД постале глобална сила управо захваљујући својој интервенцији у Европи, постоји уверење у САД да Европа сада одузима снагу Америци“, истиче Антић.
С тим у вези, Слободан Рељић упозорава:
„Ми заправо не знамо колико је тачно то (америчко) друштво труло изнутра. Немојмо заборавити искуство са Совјетским Савезом — док он није пао, нико није веровао да је то могуће.“
Важан део Трамповог победничког програма представљало је и противљење неолибералној филозофији слободног тржишта и фамозним трговинским споразумима са Европском унијом, односно југоисточном Азијом (ТТИП и ТТП). Да ли су ти споразуми и дефинитивно мртви, следи ли повратак у економски протекционизам?
„То је сада једини могући пут. Ослабљеној Америци више не треба слободно светско тржиште“, наводи Рељић, напомињући да се у оваквом развоју догађаја крије опасност од трговинског рата између САД и Кине и рушења комплетног постојећег економског поретка са несагледивим последицама.
Година која је за нама урушила је и поредак који је досад постојао на Блиском истоку, једном од кључних светских региона. Хоће ли се тај тренд наставити и у 2017?
„Тамо се дефинитивно мења досадашња конфигурација односа“, оцењује Рељић, указујући да „Иран постаје озбиљан играч, а све озбиљнија постаје и прича о изласку Турске из НАТО-а, која је до пре само годину дана била потпуно незамислива“.
Да ли је реално приближавање Турске Шангајској организацији за сарадњу, политичком, али и безбедносном блоку који предводе Русија и Кина, о којем све чешће говори турски председник Реџеп Тајип Ердоган?
„У овако ломљивом времену, ништа није нереално. У времену мира то не би било реално, али све структуре су данас рањиве. Једноставно, процеси измичу контроли оних који су мислили да све имају под својом контролом“, каже Спутњиков саговорник, закључујући да све ове промене за Србију представљају велику шансу:
„Крај Новог светског поретка, којем присуствујемо, наш положај чини веома повољним. Једина два града, побуњена против њега у време његове најекстремније моћи, били су Београд и Пекинг. Са те тачке гледишта, наша позиција уопште није лоша. Попустиће тај притисак споља, а наш проблем остаје пре свега унутрашњи, у вестернизованом горњем слоју друштва који одржава један поглед на свет који је реално мртав.“
