Мејер наводи да је предлог о сазивању конференције изнео пре неколико месеци и упозорава да се етничка питања поново усијавају на Балкану, те да би пре него што избије насиље било мудро да на таквој једној конференцији буде размотрена промена граница.
— Ово би требало урадити под окриљем генералног секретара УН. САД и ЕУ би требало по сваку цену да остану ван овог процеса. У последњих неколико дана видели смо да председник Николић прети употребом српске војске. Разумем зашто је то изјавио, али не треба да дозволимо да ситуација оде тако далеко. Балкански лидери морају да гледају унапред да би радили на питањима граница. А границе на многим местима данас нису одрживе.
Балкан је у превирањима, делом зато што су два пројекта које је Запад осмислио и спонзорисао — Босна и Херцеговина и Косово — изгледа пропала. Из српског угла гледања, разлог је недовољно узимање у обзир интереса Србије (када је у питању отимање дела њене територије) и српског народа (у БиХ). А који су, по Вашем мишљењу, разлози што су питање Косова и питање БиХ и даље отворена?
— Да, Срби и српски интереси су занемарени у многим областима. По мом мишљењу, то има везе са чињеницом да Запад Србију и Републику Српску сматра одговорним за ратове деведесетих. Већина западних лидера није разумела да су то били грађански ратови и да је свака република играла неку улогу. Можда је још важније то што Запад, а посебно САД, није никад разумео значај етничке припадности у балканској политици. Вашингтон је мислио да Запад може да етничку припадност превазиђе силом и надзором. То никад није успело.
Београд је упорно пружао руку косовским Албанцима, али су они узимали само оно што им се свиђа. Тако је за Србе кључна ставка Бриселског споразума, Заједница српских општина, остала нереализована. Да ли сматрате да је добар предлог који се чује да Срби од Сретења сами крену у формирање ЗСО?
— Да, Косовари (косовски Албанци) су константно неспремни на сарадњу — зато што знају да ЕУ и САД неће учинити ништа конструктивно у корист Срба. Претпостављам да Београд рачуна да иде даље са Заједницом српских општина. Али то би значило признати да је Приштина суверена и да су Срби сведени на мање важан статус на Косову. Много је важније бавити се директно фундаменталним питањем суверенитета.
Ви предлажете као једну од могућности обустављање бриселског дијалога. Који би онда оквир био оптималнији? Да ли је то враћање дијалога под окриље УН?
— Мислим да Београд треба да обустави бриселски процес. Он не води никуда. УН је могућност. Али Београд прво треба да предложи Приштини директне преговоре, што ће вероватно бити одбијено.
Сматрате да Србија треба да се помири са чињеницом да не може да врати КиМ, али да је добра идеја о подели. Верујете ли да би тако нешто било изводљиво и како бисте предложили да се то у пракси изведе? Да ли би евентуална подела Косова могла да подразумева и екстериторијалност српских манастира?
— Не мислим да је прекасно за поделу. Најважнија линија поделе би водила дуж реке Ибар. Али, као што сам рекао у чланку који сам недавно објавио у „Недељнику“ мора постојати снажна заштита за српске заједнице и за света и историјска места јужно од Ибра. Мора постојати чврст договор са подршком УН за екстериторијална права. Истовремено, Београд треба да отвори преговоре са Бањалуком о тесној унији — можда федерацији ако не и о уједињењу.
Посматрано у ширем контексту дешавања у Македонији, да ли би резултат поделе Косова био корак ближе стварању „Велике Албаније“?
— Да, то би могао бити корак ка „Великој Албанији“, али то не би нужно било сметња за Србију. Србија ће опет бити далеко јача, војно и економски. А заправо би постојале боље могућности него сада за трговинске и економске договоре.
Да ли верујете да ће нови Специјални суд за злочине ОВК остварити задатак процесирања злочина почињених над Србима, имајући у виду да су, рецимо, у процесу Рамушу Харадинају пред Хашким трибуналом сведоци или убијени, или су умрли на чудан начин?
— Злочини ОВК нису добили пажњу коју би требало. Нисам за процес у Хагу, али ако се он користи против других, требало би да буде енергичније искоришћен и против ОВК.
Као бившем високом званичнику ЦИА на Балкану, како видите спекулације да ће Харадинај успети да избегне одговорност за злочине за које је осумњичен јер је својевремено радио за БНД (иста прича каже да је Хашим Тачи био сарадник америчких обавештајних служби)?
— Свакако се надам да су те спекулације нетачне. Правда не треба да буде слепа.
Кад је реч о БиХ, да ли мислите да је она одржива, с обзиром на тензије на линији Сарајево—Бањалука?
— Зависи од тога шта се подразумева под одржива. БиХ би могла да настави да постоји оваква каква јесте. Али, била би то крајње нефункционална држава. Реалност је данас да БиХ не функционише као ефикасна држава. Реална моћ је негде другде. Као што годинама говорим, БиХ је фикција коју је створио Запад да би задовољио властите интересе. БиХ има мало везе са интересима главних етничких група у региону.
Да ли је могућа рекомпозиција БиХ?
— Свакако, БиХ би могла бити прекомпонована — али у ком циљу? Не видим начина како би то служило интересима грађана БиХ.
Да ли је остварива тежња коју све гласније прокламује Република Српска да дође до њеног уједињења са Србијом?
— У овом тренутку мислим да је циљ РС једноставно да опстане и да служи интересима народа у РС најбоље што може. Председник Додик се креће линијом између проглашења независности и сарадње, што је начин да његове опције остану отворене а да се од других огради. У одређеном тренутку РС ће морати да одлучи шта жели. Слутим да ће се то десити негде током Додиковог мандата. Тешко је рећи како ће се ово завршити. Али јасно је да БиХ није успела као држава.
Како видите улогу високог представника у БиХ, будући да та функција није предвиђена Дејтонским споразумом и да му је мандат одавно истекао?
— Никада није било логичног објашњења за високог представника. Било би најбоље укинути не само Канцеларију високог представника, него и ПИК. Ако не буду укинути, руководство БиХ треба напросто да их игнорише.
Зашто Запад ћути на евидентно повампирење усташтва у Хрватској?
— Не могу да објасним ћутање Запада. Треба осудити било какву обнову усташтва. Али то показује да етничка припадност постаје све озбиљнији и све опаснији проблем. И то такође показује зашто лидери на Балкану морају да нађу заједнички језик.
Да ли је могуће преиспитивање америчке политике на Балкану након доласка Трампове администрације?
— Трампова администрација ће вероватно имати више симпатија за Србе. Али Балкан неће бити већи фокус политике нове администрације.
