Што се на Балкану све опасније и злохудније „звецка оружјем“, бриселски високи представници, комесари и портпароли све гласније — ћуте.
Што се међунационалне тензије између „регионалних суседа“ све више распаљују, званичници Европске уније све хладније и лежерније посматрају.
Годинама из Брисела свима у региону стижу препоруке, декларације, резолуције, савети и сугестије како да се помиримо, како да једни другима пружимо „европску“ руку и сада кад је та „операција“ догурала до ивице рата, ЕУ чиновници спавају.
Потпуно немушта и испразна била је порука Федерике Могерини када су косовски Албанци, мимо сваког договора, наоружани до зуба дугим цевима нагрнули на север Косова да фуриозном ратничком акцијом зауставе воз који је из Београда кренуо за Косовску Митровицу. Њена порука, коју је пренела портпаролка Маја Коцијанчич, у суштини је значила — сами се договорите, ми немамо ништа са тим.
А европски комесар Јоханес Хан био је поводом догађаја са возом гротескан на нивоу Грунфа из чувеног стрипа Алана Форда са поруком: „Сви они који гледају уназад, не гледају унапред“.
Потпуно пасивна, игнорантска и инфериорна позиција је бриселских бирократа и дипломата када Приштина свесно, намерно и осионо одбија да примени оно што је прихватила у дијалогу са Београдом и да формира Заједницу српских општина.
Иако је Бриселски споразум био круна рада бивше високе представнице Кетрин Ештон, круна је спала и ЕУ сада удара прутом о сто само кад наши државници морају да примене оно што је договорено.
Те тачке, од „гашења паралелних институција“, преко додељивања позивног броја јужној покрајини, па до отимања Валача и Газивода, стално нам се намећу као препрека за „подизање рампе на путу до Европе“ и за отварање фамозних поглавља. И ту неће бити крај.
Никакву јасну и недвосмислену реакцију или бар вербалну пацку нисмо чули из седишта ЕУ поводом вишемесечног темељног и беспрекидног буђења фашизма у суседној нам Хрватској.
Како је могуће да углађеним и политички хиперсензитивним бриселским званичницима није засметало када се на месту српске голготе — Јасеновцу — појавила усташка табла „За дом спремни“.
Да ли је рационално објашњиво да за њих није било грубо гажење свих европских вредности када се председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић јавно извинила јер је једном детету поклонила српску чоколадицу.
Истовремено, баш званични Загреб је унутар ЕУ „задужен“ да Србију кочи на сваком кораку европских интеграција и да нас редовно оптужују за сваковрсно антицивилизацијско понашање, па и за фашизам, којег у Србији (за разлику од Хрватске) није било ни у Другом светском рату, а нема га ни сада.
Тајац влада у централи ЕУ и када се приљежни кандидати за њихово чланство, наши јужни суседи Албанци, директно из Тиране мешају у унутрашње ствари наше земље. Ниједан бриселски званичник није процедио ни слово када је Еди Рама са презирним цинизмом отворено поручио да ће Срби моћи на дођу на Косово само као туристи.
Али се зато Србији свакодневно набацује обавеза да уведе санкције братској Русији ако мисли да постане део европске породице народа.
Нема протеста европских „помиритеља“ ни што Сарајево мирно и без реакције слуша како бивши генерал некадашње армије БиХ буквално позива на наоружавање и мобилизацију бошњачке омладине ради одбране Босне.
Примера је на претек и биће их још.
У реду, можда су за европску перспективу важни величина и облик јабука и кромпира које ћемо да производимо. Вероватно је битно за будућност Европе да хомосексуалци једном годишње прошетају балканским престоницама. Хајде добро, није неважно ни како ће српски сељак да пече ракију, ни шта ће да једу наше свиње.
Али морала би и овако пољуљана ЕУ да памти: када се једном на Балкану упали фитиљ ратног зла, њега је тешко угасити. Када се овде распире националистички духови они се много тешко враћају у боцу.
Сада све личи на ону — „Балкан гори, а Брисел се чешља“.
