Моћ политичке партије, лична харизма лидера и висока важност ауторитаризма у српској политичкој култури, представљају према мишљењу Милана Јовановића, професора Политичког система на Факултету политичких наука у Београду, факторе који доприносе да избор председника републике узбурка страсти и помери уставни и институционални аранжман у функционисању политичких институција.
Још прецизније, промена на челу државе и долазак човека из друге политичке гарнитуре или идеологије, као према правилу од краја осамдесетих до 2012. године доводи до промена и у свим осталим нивоима власти.
Моћне полуге контроле власти
Три наведена фактора, додаје Јовановић за Спутњик, обликовала су промене у Србији иако овај део извршне власти нема уставна овлашћења која би му обезбеђивала такву моћ. У свим случајевима, појашњава Јовановић, лидери су обједињавали функцију шефа партије и шефа државе.
То су, како каже, моћне институционалне полуге које су омогућиле контролу власти директно шефу државе, а са места шефа партије сви они су контролисали посланичку већину преко своје посланичке групе, а тиме директно и владу.
„Са места шефа државе и партије они су постајали утицајнији део извршне власти. Влада је у таквим ситуацијама више личила на извршни орган шефа државе који је преко парламента и партије увек могао да дисциплинује, контролише и смењује владу“, истиче Јовановић.
То, додаје, директно мења уставну позицију српског политичког система који у таквим ситуацијама уместо као парламентарни почиње да функционише као полупредседнички систем.
Сви председници, подсећа саговорник Спутњика, побеђивали су на изборима са већим бројем гласова у односу на број гласова које су њихове странке освајале на парламентарним изборима.
То су, подвлачи, једини политичари који су непосредним изборима бирани од стране грађана у последњих 27 година од процеса редемократизације и тиме су добили снажан легитимитет и велику подршку у јавности.
„Трећи фактор је снажан порив за јаким вођама, који има препознатљиву вертикалу у српској политичкој традицији“, појашњава Јовановић и каже да оваква појава није само српска особеност, већ је присутна и у низу других држава.
Претполитичко друштво, задња пошта Србија
„Све је праћено и одсуством воље и смисла српских политичара за положај осталих институција, њихову позицију у систему власти и неспремности на сарадњу међу законодавном и извршном влашћу у границама устава и закона, већ се углавном тежило потчињавању законодавне и доминацији извршне власти оличене у председнику“, констатује Јовановић.
Србија је, према мишљењу коментатора Зорана Пановића, претполитичко друштво без развијених институција у коме се устав не поштује на прави начин. У Србији, сматра он, моћ шета и везује се за носиоца моћи у смислу да је уставна позиција у нижем рангу од онога ко је врши.
„С друге стране постоји технички проблем да је Србија реално мала земља за јаког председника и јаког премијера. То би се у некој уставној реформи морало уредити и на неки начин увести у сагласје тамо где је центар моћи персонални и каква је институционална уставна позиција те функције“, предлаже Пановић.
Моћ председника државе, додаје професор Јовановић, може да израсте уколико он иза себе има снажну партију и моћ у парламенту.
„Уколико је пак председник изабран, а друга политичка опција има снажну позицију у парламенту и влади, председнику је доста сужен маневарски простор у политичком и уставном смислу да дестабилизује ту власт и он може да остане на маргини“, појашњава Јовановић.
После победа на председничким изборима долазило је, према констатацији Зорана Пановића, до обарања центра моћи.
„Није било битно што је уставно јак премијер, али се обара центар моћи. И онда све пада као кула од карата“, подвлачи Пановић.
Из тог разлога су, истиче, председнички избори психолошки незгодни, алу су незгодни и симболички јер се тако мењала власт.
„Управо због тога Србија нема снаге да раздваја изборе. Једноставно тешко се одржава констелација која није директно везана за конкретне изборе, тако је да најбоље да су у Србији сви избори заједно. И да ради такозвани цунами принцип, да тај носилац моћи све пред собом почисти“, закључује Пановић.
