Патријарх, нека не замери његова светост, није шипарица или ђилкош, па да ђипи као попарен ако му неко приђе или седне поред њега. Ма ко то био.
Зато није његова кривица ако, као пре неколико година, на неком пријему — званих и незнаних — приђе и седне на фотељу до њега Маријана Матеус. У мини-сукњи.
Дотична модна креаторка са славним немачким презименом све види као креацију, па и фотографисање са поглаваром СПЦ.
Потом свој перформанс окачи на Инстаграм. Медији или „медији“ то једва дочекају.
И ето „греха“ патријарха Иринеја, ни кривог ни дужног.
Говори ли слика хиљаду речи
Срби воле оружје. Воле га и други народи. Уосталом, оно се може користи и у одбрамбене сврхе. Тако су га Срби пречесто и користили. Ваљда га зато и воле, спасавало им је главу и огњиште. И воле да се фотографишу са оружјем, па и да друге фотографишу са истим.
Војислав Коштуница, бивши председник Југославије и премијер Србије више не дозвољава ни да га фотографишу са чашицом препеченице, јер му је једна фотографија са калашњиковом задала много ничим изазваног правдања. И омогућила онолико конструисања свакојаких оптужби.
Онима са мањком (израженог) патриотизма залепе само једну етикету: издајник. Патриотама, па и националистима који знају да је шовинизам недопустив, каче етикете које им падну на памет, кад год им падне на памет и где год им падне на памет.
Калашњиков само подгреје нападе.
Да ли је у фотографији истина
Шта да ради покојни Зоран Ђинђић кад у парламенту Србије наиђе на покојног Жељка Ражнатовића Аркана. Да се сакрије у ресторану, па испод шанка?
Па није га Ђинђић изабрао и омогућио му да седи у посланичким клупама већ тадашњи закон, (можда) неспровођење тог закона и гласачи. И онда буде: „Ено, Ђинђић са Арканом“.
Међутим, фотографија може и да слаже. Још прецизније, да све каже и да апсолутно ништа не каже. Види се само тај тренутак, све остало — пре и после — у очима је посматрача. И у машти. Одмах крену да развијају сценарија и теорије (завере). Па ти терај капом ветар.
Можда су Ђинђић и Ражнатовић имали руковања и у кафани, можда су се посећивали на славама, или су се пак презирали, гадили један другом и на улици избегавали.
Учтив поздрав у парламенту не даје одговоре на ова питања. Не би требало ни да изазива неистините интерпретације.
Објава је само полувест
Навијачи су особена сорта. Права поткултурна група која има своје обичаје, своја правила, своје принципе… Упркос томе што не постоји фото-робот навијача. Наиме, има их различитих старосних доби, степена образовања, иметка или положаја у друштву. Кад се нађу на утакмици или после ње, сви су једнаки.
Кафана је место где је суштина у чашици разговора. Фотографије су саставни део тог обичаја али и навијачких манира. Воле људи да се зна где су били, са киме су били, шта су тамо радили.
И онда једна таква фотографија натера Бранка Ружића, навијача Партизана и потпредседника СПС, да се правда. Једино медији задовољни.
Ни професионално, ни здраво
И ових дана је актуелна једна фотографија. Доминантна прича је једна. Осуда је подоста. Конструисаних прича још више. „Ево, министар са Земунцем“. И то је, као, аксиом.
Једнако као што су као непобитну чињеницу годинама наметали да је Чедомир Јовановић пливао у базену у Шилеровој, поред базена наводно радио оно што озбиљан медиј неће да напише, а остали мало-мало па инсинуирају како постоје фотографије као докази.
Фотографија може бити доказ. Међутим, исто тако може одвести на криви траг. У потпуну неистину.
Речима, фотографијама и конструкцијама може бити убијен човек. Ова оруђа су опаснија од оружја. Зато овај текст нема фотографију. Намерно.
Намерно, дабоме, нисмо давали ни суд о примерима које смо, према сећању, навели. Стојимо на становишту да то није професионално. Да је медијско да обавештава. Али и да брине како обавештава.
У овим и многим другим, а накупило се тога, случајевима — невиност не треба да се доказује.
Они који упиру прстом нека доказују кривицу. Чињеницама. И доказима већим од фотографије.
