Споразум који су ових дана потписале Привредна комора Србије (ПКС) и Национална служба запошљавања (НСЗ) одмах је добио епитет „стратешки важног“, јер треба да споји понуду радне снаге, потражњу послодаваца и креаторима образовног система помогне да га прилагоде потребама привреде. У супротном, и даље ћемо највише школовати разне менаџере, којих је ионако вишак на тржишту рада, а питати се како да послодавци дођу до недостајућих зидара, „софтвераша“, зидара, трговаца, возача, бравара, посластичара…
О тржишту као главном регулатору понуде и тражње прича се већ деценијама, а у образовном систему није се ништа битно променило како би деца знала зашто се опредељују за неку школу. Са 14 година већина њих то и не може да зна. Зато је можда битније „освестити“ родитеље. Како мењати вредносни систем у којем је боље годинама бити незапослени свршени средњошколац, него пристојно плаћени занатлија са трогодишњом школом.
Према подацима статистичког билтена за новембар прошле године НСЗ, више од 10 година посао је чекало скоро 128.500 људи, само хиљаду мање него оних који на запослење чекају само три месеца. Оних са стажом између пет и осам година на бироу је нешто више од 136.000.
Да ли је та статистика далеко од очију родитеља и деце приликом избора школе?
„Плашим се да ће моје дете, које је све време имало просек 4,3, завршити на занату“, јадиковала је тако летос пред други уписни круг у средње школе једна мајка. Слика и прилика наше збиље због које ћемо на преквалификацију ове године потрошити 970 милиона динара, што управо говори да систем школства није прилагођен потребама привреде. Два пута плаћамо да би обучили човека како би коначно добио посао, упозорио је министар рада и запошљавања Александар Вулин.
Анкета НСЗ која је обухватила 3.770 компанија, показала је да ће послодавци ове године повећати запосленост за четири одсто. Према речима директора НСЗ Зорана Мартиновића, највећа потреба је за кадром у области информационих технологија, али послодавци траже додатна знања и од занатлија попут заваривача, бравара, зидара, посластичара.
Да тешко мењање навика није само специјалитет Србије, него и инерција наслеђена из бивше заједничке државе, показује и пример суседне Хрватске. Тамошњи медији су управо ових дана писали о томе како је берза рада препуна незапослених људи и то махом оних у чијим су радним књижицама уписана „престижнија“ занимања и дипломе „бољих“ средњих школа и факултета. Проблем је, како пишу, што никоме нису потребне њихове услуге, а још већи што „осмаци“, линијом мањег отпора, уписују гимназије и оне школе са којима мисле да могу у државну службу.
Србија је, како је недавно приметио премијер Александар Вучић, успела да смањи стопу незапослености са 26 на 16 одсто, али је проблем међу младима, јер 62 одсто њих нема никакво радно искуство, а 150.000 њих нити се школује, нити ради. Четвртину незапослених у Србији чине млађи од 30 година, за разлику од земаља са дуалним образовањем, које повезује школовање и истовремену практичну примену знања у компанији. Код њих је незапосленост младих испод 10 одсто.
Да дуално образовање код нас може да буде успешно показују примери у Крагујевцу и Ужицу. Тако је Политехничка школа у Крагујевцу, захваљујући увођењу дуалног образовања за смерове бравар-заваривач, електричар и индустријски механичар, која је раније једва успевала да оформи одељење занатлија, постала школа у којој трогодишње школовање уписују и „вуковци“, каже њен директор Синиша Којић.
У Ужицу је, на иницијативу компанија, „заживело“ јавно-приватно партнерство Техничке школе и седам произвођача намештаја у Западној Србији. Плод те сарадње је нови образовни профил — оператер за израду намештаја. Директор те школе Драган Туцаковић каже да их чека сигуран посао.
Ипак су то изузеци који потврђују правило које каже да је и ове године највише бодова за упис било потребно за медицинске и економске школе и гимназије.
Зато ће и улога институција морати да буде другачија. Уместо што су до сада углавном деловали као слободни стрелци, и ПКС и НСЗ и образовање ће морати да се увежу у заједнички посао. Да не буде и даље — школа друмом, а привреда шумом.
