Једна од најмрачнијих страна интернета као најдемократскијег медија је и доступност порнографских садржаја деци. С тим у вези, интернет је омогућио педофилима широм света да лакше ступају у контакт са малолетним жртвама, због чега смо последњих неколико година у прилици да читамо вести о хапшењима међународних педофилских група.
Без обзира на успехе полиције у оваквим акцијама, што на националном што на међународном нивоу, чињеница је да су од појаве интернета снаге безбедности увек корак иза сајбер-криминалаца свих врста. А кад је реч о борби против изложености деце сајбер-порнографији, нема универзално прихваћеног решења.
Руска федерална агенција за надзор комуникација, информативних технологија и масовних медија „Роскомнадзор“ забранила је приступ „Порнахабу“ и другим бесплатним порнографским сајтовима јер су штетни за децу.
Ограничени резултати забрана
Међутим, стручњак за информациону безбедност Ненад Путник, доцент на Факултету за безбедност, сматра да забрана приступа било ком садржају на интернету не даје резултате на дуге стазе, поготово кад су деца у питању. Према његовом мишљењу, најбољи приступ је онај који се заснива на едукацији, не само деце него и њихових родитеља и запослених у васпитно-образовним установама.
Он каже за Спутњик да је примена неких техничких алата до сада дала само ограничене резултате. Постоје различите апликације и софтвери који су развијени последњих неколико година и они служе родитељима да „шпијунирају своју децу“, односно да прате њихово понашање на интернету. Напреднији такви програми имају опцију алармирања на потенцијално електронско насиље током „четовања“ детета са другом особом на мрежи.
„У пракси, овакве технике дале су само ограничене резултате и то није решење да заштитимо децу ни од непожељних садржаја, ни од предатора на интернету, ни од других безбедносних претњи, које се најчешће називају вршњачким електронским насиљем. Решење је у едукацији деце, родитеља и запослених у школама“, наглашава Путник.
Уместо забране приступа порнографским сајтовима, Путник се залаже за системски приступ у који би се укључила и држава, локална самоуправа, школе и родитељи.
Шта родитељи могу да науче од деце
„Тај проблем је веома актуелан и присутан и последица је опште декаденције, и моралне и вредносне у нашем друштву, и зато је потребно системски се усмерити на његово решавање. Забрана приступима појединим сајтовима ем је тешко технички изводљива, ем не би дала никакве резултате. Ако на једном рачунару забраните приступ неком сајту, нећете спречити дете да потражи тај сајт преко неког другог средства — мобилног телефона, таблета или кад оде код друга у госте. Механичким ограничавањем приступа суштински се не решава проблем“, наглашава он.
Према његовим речима, проблем је у односу родитеља и деце, јер родитељи све више раде и имају све мање времена за децу. А да би се превентивно деловало, потребно је изградити однос поверења између родитеља и деце.
„Родитељи су ти који треба да изграде однос поверења и искрености са својом децом, па чак и да признају да о интернету и друштвеним мрежама знају много мање од њих“, каже Путник.
Један од таквих приступа био би да родитељ тражи и покаже жељу да од детета учи о технологији и могућности интернета. На тај начин, родитељи би препознали интересовања свог детета а истовремено би га едуковали шта је пожељно радити на мрежи, а шта је непожељно и небезбедно.
„Само таквим односом се стиче поверење и делује се превентивно на заштити детета. Исти такав однос требало би да имају и наставници и професори у школама и, наравно, сви би они требало да пролазе кроз неку врсту едукације која би требало да се проводи и формално, у систему образовања, али и неформално кроз курсеве других институција које се тиме баве. То је једини начин да се спречи да дете постане жртва електронског насиља“, закључује Путник.
Ријалити и политичка порнографија
Нажалост, интернет није једини медиј у Србији на којем су деце изложена порнографији. На ТВ каналима са националном фреквенцијом усред бела дана приказују се филмови са експлицитним сценама секса, а насловне стране таблоида често „красе“ порнографски садржаји.
Бранка Оташевић, ТВ критичар „Политике“, каже за Спутњик да порнографије највише има у ријалити програмима, и то порнографије у сваком погледу — и менталне и сексуалне.
„Не видим другог начина него да се институције које контролишу ТВ програме мало енергичније позабаве том врстом ријалитија и да их, пре свега, ограниче на неко ноћно време. То је механичко решење, али би најмлађе гледаоце заштитило на неки начин“, каже Бранка Оташевић.
У ширем смислу, непристојног понашања које би се могло назвати вербалном порнографијом има и у политичком дикурсу, сматра она.
„Дошло је до општег пада система вредности и до примитивизма који се пробијао из свих сфера живота, а телевизија то врло добро рефлектује и онда у неким својим програмима то и подстиче. Пристојност у јавном понашању се изгубила у свакодневном животу. Атмосфера која влада у друштву, где нема више никаквих забрана моралне природе и где имате толико насиља у свакодневном животу да на улици можете да видите обрачуне криминалаца уживо, ствара један рефлекс који иде и у медијску сферу“, објашњава Бранка Оташевић.
Она додаје да би кључно питање требало да буде ко би могао да уведе неки ред да медији не иду за тим утицајима, односно за пуком комерцијализацијом и сензационализмом коме погодују друштвене појаве које су равне скандалима.
„Чини ми се да сва та регулација и саморегулација у медијској сфери имају слабе ефекте зато што је тај комерцијални ефекат надвладао све. Као што на телевизији имате ’пиплметар‘ као једино мерило успеха и вредности, тако и у штампи имате тираж, што су често лажни параметри и они нам не одговарају ако ћемо да говоримо о озбиљности, васпитању деце и друштву у коме се зна ред и у коме су неке ствари забрањене, не само законом него и неким моралним узусима“, каже ТВ критичарка „Политике“.
А доступност порнографије деци засигурно неће код младих стварати нормалан и здрав однос према љубави, сексу и односу према половима, сматра она.
„У друштву које се сматра либерално-демократским, где се сматра да су свима дозвољене слободе да објављују шта хоће и где би се свако ограничење тумачило као крајњи вид репресије, не видим шта би могло да се уради сем да се покуша да се помогне деци кроз едукацију у породици и школи да стекну неку резистентност према свим тим сликама и порукама које стижу из медија“, закључила је Бранка Оташевић.
