Да је питање закупа државног пољопривредног земљишта на 30 година оно које не може, а да не унесе зебњу међу сељаке, био је очигледно свестан и министар пољопривреде. Зато је говорећи о јавном позиву за закуп земљишта већ на старту рекао да сва пољопривредна газдинства која се региструју као правна лица имају право да конкуришу, али и да мали пољопривредни произвођачи немају разлога за страх. Више неће бити могуће злоупотребе при давању земљишта под закуп, што је постојало у случају пречег права закупа, утешио их је министар Бранислав Недимовић.
Страх пољопривредника, међутим, подстиче много више то што ће, према њиховој оцени, мало њих имати довољно пара да се упусте у такву утакмицу са јачима. Јер услов за добијање земље у закуп је да вам инвестициони програм одобри локална самоуправа која у закуп и даје 30 одсто државне земље. А улагања морају бити најмање 3.000 евра по хектару, од чега минимум улагања у прерађивачке капацитете износи 500 евра по хектару, односно најмање 500.000 евра укупне инвестиције у периоду од три године од дана почетка улагања.
У првој години мора бити реализовано најмање 30 одсто инвестиције. Изузетак су општине које имају мање од 1.000 хектара пољопривредног земљишта. У њима укупан износ инвестиција не може бити мањи од 500.000 евра. Вероватно има и оних који мисле као Недимовић да инвестиција од 500.000 евра у било који део који се тиче прераде, није велика. Вероватно и није за, на пример, немачки „Тенис“ који је заинтересован за закуп земљишта, како рече министар РТС-у. Сигурно то нису неке паре ни за српске велепоседнике, велику четворку која газдује војвођанским њивама — Мидорага Костића, Петра Матијевића, Мирослава Мишковића и Ђорђа Ницовића. Према незваничним подацима, јер званичних нема, они заједно имају око 100.000 хектара што у власништву, што под закуп, у Војводини која има око 200.000 хектара земље у друштвеној својини.
Они, практично, диктирају темпо који мали пољопривредни произвођачи прате са муком, или одустају дајући своју земљу под ренту. Више им се, кажу поједини, исплати да не обрађују земљу и животаре од ренте, него да се муче и праве губитке јер им је производ по количини, па тако и цени, неконкурентан великима.
„Неће се то добро одразити на просечне пољопривредне произвођаче, јер ови који долазе споља да узму земљу у закуп и уложе нешто новца, имају новаца, а ми немамо и то је највећи проблем“, каже за Спутњик пољопривредник из Ченеја Светозар Мургашки.
Мургашки који има 13,5 јутара земље (око девет хектара) каже да је држава направила промашај. Требало је да одреди колики посед један човек максимално може да има, као што је то урађено у Немачкој. Уместо тога дозволила је да ови велики покупују по између 20 и 30 хиљада хектара, што, сматра он, није на свом месту. На питање како би требало регулисати давање земље у закуп, Мургашки каже да то не би требало да буд дозвољено странцима.
„Не може странац да узима земљу у закуп, само наши људи. И омогућити им неке кредите ко хоће да ради, али не треба да нам постављају услове о прерађивачким капацитетима, кланицама, млекарама. То је немогуће. Огромне паре треба уложити да би се направила мини млекара, мини кланица. Ја се слажем да је то лепа ствар, имати и једно и друго, али то је немогуће“, каже пољопривредник из Ченеја код Новог Сада. Он упозорава да није добро да странац може да дође до српске земље само тако што ће овде регистровати фирму.
„Требало је да уведу да странац има пребивалиште бар 10 година код нас. Онда је то нешто друго“, каже Мургашки.
Србија има око 830.000 хектара државне својине, али се пољопривредним земљиштем може сматрати око 400.000 хектара. У ситуацији када је просечан пољопривредни посед у Војводини око осам, девет хектара, а у централној Србији око пет, а у ЕУ 21 хектар, звучи невероватно да од наших највећих земљопоседника нема већих у Европи, како тврди Милан Простран.
тај познати агроекономски аналитичар за Спутњик каже да се против оваквог решења о закупу земљишта, вероватно не буне тајкуни.
„Имате тих седам, осам тајкуна који имају земље као ниједан латифундиста у Латинској Америци, а у Европи да не спомињем“, додаје он, али се и пита да ли ће они бити заинтересовани да улажу поред толике земље коју имају. Он не спори да је држава лош газда пољопривредног земљишта, на шта упозорава годинама, али исто тако сматра и да закон о пољопривредном земљишту, где је питање закупа једно од најважнијих, мора да проистекне из аграрне политике која треба да има јасне циљеве о томе шта Србија хоће у тој области.
„То државне земље што има требало би давати на коришћење малим и средњим фармерима да би се повећала њихова конкурентност. Да сам држава направио бих систем и критеријуме да се њима уз одређене услове подели до 20 хектара да се породична газдинства баве неком пољопривредном производњом“, каже Простран.
Он је упозорио и да давање земље у закуп на 30 година практично значи њено отуђење. Каже и да је незавршени поступак реституције још један проблем који компликује давање земље у закуп, јер се под државном својином води и још невраћено, по разним основама, одузето приватно пољопривредно земљиште.
Саговорници Спутњика нису могли да прогнозирају где ово све може да одведе. Тек, многе је непријатно изненадила овогодишња статистика да смо од извоза сезонског воћа и поврћа зарадили, али не много више него што смо дали за његов увоз. Капитал не брине за патриотизам. Ако се бизнисменима у пољопривреди више исплати да извезу — извешће, без обзира на то како се то одржава на прехрамбену стабилност земље. А на крају, зашто бринемо како да се одбранимо од обавезе да од 1. септембра допустимо држављанима ЕУ земаља да купују наше оранице. Па то им је, такорећи, већ омогућено закупом пољопривредног земљишта на 30 година. Довољно је само да овде оснују фирму да би могли да конкуришу.
