Врхови Хималаја, пространство препуно величанствених храмова и светилишта, традиција и духовност народа који живи тик уз небо чине амбијент у којем се одвија радња филма „Земља богова“ нашег угледног редитеља Горана Паскаљевића.
Ова прва српско-индијска копродукција, снимљена на хинду језику, уз индијске глумце, у Београду ће премијерно бити приказана 9. марта, у Дворани Културног центра Београда. „Земља богова“ је светску премијеру имала прошлог септембра у Торонту. У међувремену, филм је откупио светски гигант „Амазон“, чиме је омогућио да ово Паскаљевићево остварење погледају милиони људи у више од 140 земаља света.
Горан Паскаљевић је и аутор сценарија заснованог на поезији нобеловца Рабиндраната Тагора. У средишту приче је човек који се након неколико деценија враћа у своју средину, суочен с неприхватањем и предрасудама. Паскаљевић филм одређује као веома интимно ауторско дело, што потврђују и европски критичари који добро познају његов рад. Индуси га, међутим, препознају као дело индијске кинематографије.
Колико је на филмску причу утицао Ваш интимни сусрет с културом прилично далеком и на одређени начин недокучивом људима с нашег поднебља?
— Још као младић радо сам читао Тагорове стихове и био фасциниран једним потпуно другачијим погледом на свет. Већ тада сам желео да одем у Индију. Та жеља ми се, коначно, остварила пре четири године, када су ме позвали да будем председник великог националног фестивала у индијском летовалишту Гоа. Широм Индије, у седам или осам градова, приказивали су се моји филмови, у виду ретроспективе, тако да сам путовао са супругом по Индији два и по месеца. То човека зарази, наведе га да заволи ову земљу и да почне помало и да је разуме.
Виктор Бенерџи, мој главни глумац, и пријатељ, позвао ме је тада у свој дом у подножју Хималаја. Предложио ми је да заједно радимо нешто, а ја сам га питао шта ја као Србин могу да радим у Индији. Видео је да сам доста везан за Индију, да читам о њој, да се бавим њиховом културом, да сам заволео земљу. Организовао је да око месец дана путујемо кроз Хималаје и ја сам био потпуно фасциниран. Када смо почели да пишемо сценарио, рекао ми је да се вратим у Црну Траву, на југ Србије, одакле су моји родитељи, да пишем као да се прича догађа тамо, а он ће онда да је допуни. Тако смо добили нешто што је, истовремено, веома слично и веома различито.
То говори у прилог универзалности приче?
— Добра уметничка дела морају бити разумљива свуда у свету, а не само код куће. Не прихватам идеју да треба радити само из свог дворишта.
Како је на Вас утицао сам предео, цео амбијент у којем сте снимали? Да ли је он забележен на филму?
— Потпуно сам фасциниран Хималајима, прелепи су! Били смо смештени на 2.500 метара, близу села у којем смо снимали, у неком кампу, прилично луксузном, с купатилима, али у њему често није било воде. Све муке се, међутим, забораве кад ујутру седнете испред тих шатора, пијете кафу и видите испред себе снежне врхове Хималаја. Наравно да има много пејзажа у филму, он је визуелно веома снажан. Сама прича је крајње једноставна, говори о томе да се тамо ништа није променило — у смислу поделе на касте, у смислу односа према женама који је исти хиљаду година. Повратак главног јунака је, заправо, поновни сусрет са светом који је остао учаурен у своје предрасуде. Жене у Индији су крајње запостављене, посебно у руралним срединама, у којима су готово слушкиње. Удају се са 15, 16 година, на основу аранжираних бракова које склапају њихови родитељи. Устају у четири ујутру, намирују стоку, затим раде у пољу, после тога брину о деци… а мушкарци седе, пијуцкају кафицу, затим неки локални алкохол, причају… Стала би Индија када би жене одлучиле да штрајкују!
С обзиром на то да је филм снимљен у средини која је другачија од наше, шта је, према Вашем осећању, кључно у тој различитости, посебно за нас овде, шта сте Ви научили од те културе? И како је то утицало на саму причу?
— Мислим да је наш свет све више окренут искључиво материјалним вредностима, а код њих је духовност веома развијена. У тој области — „Земљи богова“, налази се стотинак најважнијих хинду храмова и светилишта. Ту је Кедарнат — то је њихов Хиландар — који је забележен и у мом филму. Хиндуси снажније доживљавају овај филм него гледаоци у Европи, то сам уочио на премијери у Индији. Хиљаде ходочасника свакодневно посећују храм Кедарнат, пешице се успињу на 3.800 метара. Готово сваки хиндус мора макар једном у животу да посети овај храм, жртва није битна. Пре три године тамо је био земљотрес, клизиште је однело 30.000 живота. Храм је био окружен новим насељем, почео је да се развија туристички. После 20 минута земљотреса, све је било срушено до темеља, само је храм остао. И како они сада да не верују да је Бог послао опомену да се не комерцијализују такве ствари, да вера мора да остане чиста? И ја сам постао помало сујеверан у Индији. Не верујем да нешто друго управља мојом судбином, али сам схватио да човек мора повремено да стане и да се запита шта ради, шта је важно у животу, да се запита да ли воли или мрзи, да ли је оптерећен сујетом. Тамо је много мање сујете него овде.
Да ли је и тамо глобализација узела маха, колики је утицај медија, колико су житељи Индије подложни томе?
— Боливуд ствара једну лажну слику о животу у Индији, мислим да и код њих та таблоидна истина или слика света узима маха. Сви би они желели да живе као њихови суперхероји из филмова, јер ти глумци зарађују милионе долара. Боливуд доста лоше утиче на културу Индије, све је мање повратка традиционалној култури. Ипак, код нас је то потпуно превладало, а они се и даље „ломе“.
Увелико припремате и нови филмски пројекат, чији је радни наслов „Мој син Мухамед“. Филм ће се снимати у близини Рима, с италијанским и француским глумцима и екипом сарадника из Србије. Наслов, рекла бих, сугерише на једну од најболнијих тема данашњице?
— Тако је. То је једна интимна прича о дечаку-избеглици који лута Италијом с једним мало старијим пријатељем. Када га пријатељ напусти, он остаје сам, проналази га једна породица која жели да га усвоји и да га промени у нешто друго, али он то не жели. Тема филма је могућност адаптације избеглица у Европи.
Да ли верујете да филм, и уметност уопште, могу да утичу на свест људи? Да ли могу да се супротставе страху (који, поред осталог, шире медији) као једном од основних разлога за неприхватање избеглица?
Да не верујем да филм може нешто да промени, вероватно се не бих ни бавио њиме, али, свестан сам да је то врло ограничен утицај. Срећан сам, ипак, ако је макар десет људи који су погледали мој филм дошло до неких нових сазнања. То је све што ја као уметник могу да урадим. То је, међутим, одговорност политичара — да знају шта раде… али обично не знају… Свестан сам да не могу све избеглице да се преселе у Западну Европу, али, да ти људи не би бежали из својих земаља, треба им помоћи да живе боље. Они не траже „мерцедесе“ и виле с базенима, потребно им је да имају мали кров над главом, да им се деца школују, да се прехране — у том случају ће врло радо остати код куће. Колико наших младих људи одлази из Србије, и то школованих? Из Хрватске одлази још више њих, а она је део Европске уније. Полако ове наше земље из региона остају без веома битне генерације образованих људи. Ко ће онда ове наше земље да гради? Беч и Торонто су, после Београда, постали највећи српски градови.
Рекли сте ми, пре овог разговора, једну интересантну мисао — да је данашњи свет подељен на касте. Да ли Вас је на њу инспирисао боравак у Индији?
— Немогуће је не размишљати о кастинској подели у Индији, то је тамо и даље веома присутно, нешто мало се мења у великим градским центрима, али 80 одсто бракова је и даље аранжирано. Тешко можете да се удате, без обзира на љубав, за младића који је из друге касте, јер је читава породица против вас. То ме је довело до помисли да је цео свет, заправо, подељен на касте. Тајкуни из Београда, Москве и Њујорка су много ближи међусобно — јер имају заједничке интересе — него тајкун из Београда и српски сељак, или тајкун из Русије и становник Сибира… У свету је настала социјална подела која је све јача. Погледајте стари филм „Велика илузија“ Жана Реноара. Он управо о томе говори, али није успео да нам пренесе поруку до данашњих дана.
