Филм „Маларија“ Парвиза Шабхазија једно је од три иранска остварења која се приказују у главном програму 45. Феста. Реч је о уверљивом уметничком приказу живота младих Иранаца, жељних да се ослободе стега затвореног, патријархалног друштва у којем живе.
Шабхази суптилно осликава раскорак између младалачких тежњи и стварности, приповедајући нам о девојци која је одлучила да се одупре диктату својих родитеља и да крене сопственим путем. Редитељ гледаоцу оставља да сам „одлучи“ чему води скретање с главне путање.
„Немам потребу да као редитељ диктирам публици како треба да тумачи филм, то је на гледаоцу. Савремена кинематографија би требало да има демократски однос према публици. Гледалац је тај који сам треба да донесе закључке на основу онога што види у филму, да се потруди да разуме неке ствари. Сматрам да су најгори они филмови у којима је све јасно. Холивудски филмови гледаоцу не дозвољавају да сам дође до закључака“, каже Шахбази.
Ирански редитељ, међутим, сматра да су амерички филмови одлични ако се посматрају из угла њиховог циља, а то је да остваре зараду. „То су комерцијални филмови које финансирају компаније. Холивуд прави филмове које публика тражи“, наводи наш саговорник и напомиње да је ситуација, заправо, веома слична и у самом Ирану, у којем од 300 снимљених филмова у току године, 250 представља копије холивудских хитова.
Пред српске гледаоце, међутим, из Ирана долазе само најбоља уметничка остварења. Поред Шахбазијевог филма, ове године публика Феста у прилици је да погледа и филм „Инверзија“ Бехнама Бехзадија, као и „Трговачког путника“ Асгара Фархадија, управо награђеног Оскаром за најбољи филм снимљен ван енглеског говорног подручја.
Истичући да је реч о изванредном филму, Шахбази није пропустио прилику да подсети на чињеницу да Фархади није могао да присуствује додели признања, јер је указом америчког председника Доналда Трампа грађанима Ирана привремено забрањен улазак у Сједињене Америчке Државе. „Ово је одличан филм, али мислим да му је и Трамп у великој мери помогао да освоји Оскара“, ироничан је Шахбази.
Ирански редитељ с оптимизмом гледа у будућност своје земље и нада се да ће споразум о нуклеарном програму Ирана, који је, поред осталог, донео и укидање санкција тој блискоисточној држави, опстати.
„Немам информације о иранском нуклеарном програму, јер сам ја човек који се бави филмом. То су информације које су познате војсци. Сећамо се сви, међутим, оптужби на рачун Ирака у вези с наоружањем, за које се касније испоставило да су неосноване. Наша влада објашњава да је реч о програму који се користи у мирољубиве сврхе“, каже редитељ.
Оно што њега као филмског уметника интересује јесте живот обичних људи, њихов однос према великим догађајима о којима они не могу да одлучују.
„Када смо снимали овај филм, имали смо осећај да ће споразум бити склопљен, тако да смо у самом сценарију оставили празан простор. Идеја нам је била да, уколико дође до споразума, забележимо весеље народа на улицама. Имали смо среће, јер је пред крај снимања филма закључен споразум. Све оно што се у филму догађа током прославе има документарни карактер“, напомиње Шахбази.
Као обичан грађанин, ирански редитељ осећа да је његовом народу нанета неправда, јер су санкције погодиле и области као што је здравство. „Сматрам да је претходна влада у Ирану била превише затворена и да није била наклоњена дијалогу. Народ је због тога трпео притисак. Ја сам за отвореност и надам се да ће нуклеарни споразум успети“, каже Шахбази.
На питање како коментарише чињеницу да у иранској кинематографији има све више жена-редитеља, и то светски признатих, Шахбази кроз смех одговара да су жене у иранском друштву „главна осовина“ и да мушкарци у поређењу с њима немају готово никакав значај.
„Морали бисте да допутујете у Иран да бисте поверовали — мушкарци су веома разочарани. У последње време чак се размишља и о могућности да жена постане председник државе“, каже редитељ.
Ирански синеаста веома воли српску кинематографију, посебно филмове Емира Кустурице. Гледао је, каже, и филмове других српских редитеља, али њихових имена не може да се сети, јер није у стању да их изговори.
„Српска кинематографија је у Ирану веома цењена. Мислим да имате јаку кинематографију. Емир Кустурица је у Ирану, чини ми се, много познатији него у Србији. Кијаростами је био заљубљен у његов ’Андерграунд‘, он ми је препоручио да погледам тај филм. Посебно ми се допада његов филм о Дијегу Марадони — мом омиљеном фудбалеру“, наводи Шахбази.
Ирански редитељ је уверен да кинематографија треба да се бави савременим друштвом. Ирански филмови су, према његовом мишљењу, огледало живота у савременом Ирану и такви треба и да буду. „Ако желите да видите какво је иранско друштво, треба да правите такве филмове, јер се о тим стварима не може сазнати преко интернета“, закључује наш саговорник.
Филм „Маларија“, иначе, у Шахбазијевој родној земљи још није имао јавно приказивање. Премијера је, прича редитељ, више пута заказивана, па одлагана, а многи његови делови су цензурисани. У иранској средини овај филм је, према његовом сведочењу, лоше прихваћен, јер не улепшава истину о савременом животу Ирана.
