Није тајна да односи Турске и Северноатлантске алијансе нису сјајни, а нова порука из Анкаре могла би да долије још уља на ватру на релацијама чланова тог војног савеза. Наиме, Министарство одбране Турске саопштило је да систем С-400, који Анкара намерава да купи од Русије, неће бити у саставу система ПВО НАТО-а.
Војни аналитичар Андреј Млакар за Спутњик каже да чланице Алијансе могу да имају одвојене ПВО системе од НАТО-а и да нема ничег спорног у томе што Турска за своје потребе жели систем С-400, који би евентуално купила од Русије, али и да ту поруку Анкаре НАТО-у не треба олако схватити.
„НАТО има јединствени систем ПВО заштите који се пре свега односи на радарске системе и на ловачку авијацију. У овом сегменту би турски С-400 био ван комплетног процеса, али и Грчка има руски ПВО систем који такође није у оквиру НАТО-а, па чак и систем С-300, који је ван употребе и ускладиштен је. Међутим, оно што је овде занимљиво је што се Турска први пут у овој причи одвојила од НАТО структуре и усмерила се на потпуно другу страну, на причу која је више окренута ка независности, дакле ван атлантских структура“, напомиње Млакар.
Према његовом мишљењу, Турска тежи да се потпуно одвоји од комплетне структуре НАТО-а и њеног функционисања.
„Турска је друга по величини армија НАТО-а, а евидентно је да ситуација после државног удара и сазнања да су у пучу учествовали поједини високи официри, који су службовали у бази Инџирлик, условљава да се Турска лагано окреће од Северноатлантске алијансе, иако и даље изводи војне и поморске вежбе, учествује у маневрима, па чак и учествује у неким мисијама НАТО-а. Вероватно Турска планира да се у догледној будућности повуче из НАТО-а“, каже Млакар.
Са друге стране, војнополитички коментатор Мирослав Лазански сматра да је велико питање да ли ће НАТО дозволити Турској да само за себе задржи систем С-400, који планира да набави.
„Турска је пре неколико година имала потписан предуговор о испоруци кинеских ракета сличних систему С-300 и НАТО то није дозволио. Иако је највећа кинеска фабрика ракета управо због те испоруке отворила своје представништво у Анкари, како би испоручила тај ПВО систем, односно кинеску верзију С-300, Турци су морали да послушају Алијансу и отказали су предуговор са Кинезима“, објашњава Лазански.
Он не верује да ће систем С-400 уопште завршити у Турској, пре свега зато што Анкара за куповину тог система од Русије тражи кредит који Москва, према његовом мишљењу, није спремна да дâ.
„Други аспект приче је тај што је С-400 у овом часу још једна врста војне тајне, а како видим Турци траже ону верзију коју Руси имају за своју војску. Русија им то неће дати јер ниједна земља која испоручује другој држави своје наоружање не даје наоружање са оном врстом опреме коју има у својим оружаним снагама. Дакле, и када би Турска добила С-400, то неће бити онај систем који има руска армија. Зато мислим да је ово више једна политичка прича у којој Турци подижу себи цену унутар НАТО-а како би им поручили: ’Господо, ви нас зафркавате око референдума на којем Ердоган жели да добије шира председничка овлашћења и не дозвољавате нашим министрима да држе говоре по Немачкој, Холандији, Аустрији. Зато ћемо ми мало више да се ослонимо на Русе‘“, оцењује Лазански.
Како каже, Русима одговара било каква дисонантна улога Турске као главног играча на јужном крилу НАТО-а и позиција Турске која на неки начин одудара од чврстог савеза унутар НАТО-а и чврстих веза са Американцима.
„Турци се ценкају, желе да играју и на карту НАТО-а и на карту Русије, с тим што не верујем да ће Турска напустити НАТО, то је једноставно немогуће. Са друге стране, не верујем уопште у могућност да Русија прода Турској С-400, било сиромашну, било најмодернију верзију тог система. Више су то политичке приче, нагађања и спекулације“, сматра Лазански.
Андреј Млакар, међутим, верује да не треба искључити могућност изласка Турске из Северноатлантске алијансе. Како каже, иако је за сада та опција немогућа, у догледној будућности гледао би и у том смеру.
„То би значило велики ударац за јужно крило НАТО-а, јер је Турска играла веома важну улогу у самој структури Алијансе у време Хладног рата. Куповина С-400 за Турску би била прекретница јер би Анкара тиме добила могућност заштите комплетног ваздушног простора над зоном Црног и Средоземног мора, што би директно угрожавало и интересе појединих суседних земаља, пре свега Грчке, али и Израела, са којима су односи још веома заоштрени, упркос неким повременим отопљавањима. Остале би угрожене кризне зоне попут Црног мора и могућност контроле уласка и изласка руских бродова из Босфора и Дарданела, а самим тим и границе нестабилних држава Сирије и Ирака. Појава С-400 била би потпуни геополитички заокрет Турске према стварању једног новог политичког партнерства на релацији Анкара–Москва и у потпуности би променила улогу Турске у НАТО-у“, закључује Млакар за Спутњик.
