Најпознатији лајф–коуч на нашим просторима за Спутњик говори о томе зашто је филозофија Лујзе Хеј — наше је само да донесемо одлуку да све што нас је водило у нежељеном правцу променимо, тако што ћемо се загледати у решење — потекла баш из Америке и зашто без мотивационог тренера ради мало који успешан човек, па и политичари у земљама са дугом верском традицијом.
Како би се Лујза Хеј снашла у вртлогу рата, инфлације, бомбардовања? Да ли можете да је замислите како стоји у пошти у реду за пензију од 15 хиљада динара, да ли би била пуна живота?
— Да ли би била пуна живота и љубави морали бисмо да видимо када би се нашла у тој ситуацији, али та бака која сада има 90 година, половину живота је провела на ивици егзистенције, имала је тежак живот, са четрдесет година се срела са идејом коју примењује и пропагира. Она би и у том случају изузетно водило рачуна о томе како се понаша према себи зато што је кључ њене филозофије управо у томе да све недаће које имамо полазе од тога што не ценимо довољно себе, што смо сувише критични и оштри према себи. На неке ситуације не можемо да утичемо, али можемо да заштитимо себе, да тражимо другачије погледе, више светла.
У изборној смо кампањи, па морам да Вас питам, колико наши политичари раде на себи? Чини се да слабо раде, или можда раде, али се слабо види.
— Генерално, мислим да се ствари мењају. Имам утисак да неки наши политичари раде на себи, не знам на који начин, али раде барем на једном пољу, очигледно је да имају стручне тимове који им помажу, траже најбољи начин да себе презентују јавности.
Мислите да премијер Вучић има лајф–коуча са вашом филозофијом, он се труди да прича о ономе што је позитивно, али га најчешће критикују због тога?
— Не знам да ли има лајф–коуча, али претпостављам да би он могао да буде неко ко има саветника, нелогично би било да премијер једне државе нема некога ко га саветује на који начин себе да прикаже у јавности, али и на који начин ће да комуницира и који ће бити систем по ком ће он да врши одређени утицај. Све је у утицају. Не можете бити на челу било које партије, бити на челу државе, фирме, ако немате потребу да направите неку промену и уколико не желите да ипак извршите одређени утицај. У кампањи сви се боре за утицај, на који начин ће они да утичу на гласачко тело, како ће коме да приступе, како ће се коме обратити. Ако погледате премијера, било кога у трци за председника, приметићете да се они често на различит начин обраћају различитим групама људи.
Али чини се да се већина не мења, ево узмимо господина Ненада Чанка, да ли мислите да он ради на себи, да је нешто променио у свом приступу животу и политици?
— Он је у једном тренутку био изузетно актуелан, веома присутан, сад га слабо виђам, али оно што сам приметио последњих недеља, чини ми се да је апсолутно исти, иста реторика, исти начин опхођења и увек је то став који је критичан. Овде имамо људе, не мислим само на господина Чанка, који свој утицај праве управо константно критикујући некога. Имате и друге политичаре који своју кампању апсолутно заснивају искључиво коментаришући шта други противнички кандидати раде. То стално раде.
Својеврсни феномен је канадски премијер Џастин Трудо, сигурна сам да је уз њега увек неког ко се бави Вашим послом, никад га нисмо видели нерасположеног, увек прича позитивно, прихвата мигранте, чека их на аеродрому, показује емпатију, али када НАТО шаље трупе на границу са Русијом, Канада је прва, а његово лице потпуно другачије.
— Прву слику коју сте поменули сам видео, народ је на то јако лепо реаговао, а што се тиче НАТО-а, комплетан живот је једна игра, сви играју улоге по потреби. Кад је потребно да урадимо нешто што ће бити потпуно супротно од онога што је Доналд Трамп урадио, онда се појави неко ко каже, ја радим мало другачије, ја сам неко кога треба мало више волети. Политика одређене државе је примарни правац, они неће одустати од њега, али ће сигурно да ураде оно што је потребно како би опет извршили утицај да што више људи прихвати њихове кораке и каже, јесте дивно што примамо мигранте, али ево постаје прихватљиво и то што ћемо да пошаљемо трупе. Све је игра.
Да ли је, посматрајући из Вашег угла, светлог погледа на себе и свет, у земљи где политичари, част изузецима, крећу из негативног става, заиста примењива она, какав народ, такви политичари?
— Не знам да ли је то истина, али сетите се Нушића, свега што је писао пре толико година, ствари се суштински не мењају. Питање је ко је ушао у политику из којих побуда, чини ми се да једине праве помаке можемо да очекујемо када се на челу нађу они који стварно имају суштинску потребу да промене ствари и да заиста направе неки бољитак. Код нас су политика и прелетање занимање. Занимљиво је да народ већ 30 година жуди за променама и стално очекује да ће се све променити баш сад кад ови дођу на власт, уз то имате оне којима је још увек крив Милошевић, данас им је за све крив Вучић, а био је и Ђинђић. Суштина није у томе да своју снагу и фокус преместимо на друге људе и чекамо да се околности промене. Код наговештаја промене код нас аутоматски наступа страх, зато што не знамо шта нас чека тамо. Зато је наше друштво у транзицији већ 30 година.
