Ово питање је у руској јавности поново интензивирано овог месеца, после изјаве премијера Крима Сергеја Аксјонова да би у Русији требало обновити монархију. Он је касније објаснио да није имао у виду промену уставног уређења, већ давање доживотних овлашћења шефа државе Путину.
„Данас, када су се на Русију окомиле одређене силе, Путин треба да буде доживотни председник“, рекао је он.
Аксјонов је посебно истакао да Русији не одговара демократија западног типа јер она има своје традиције, православне вредности и духовност.
Лидер Крима није први политичар који је јавно изнео идеју о враћању монархије, али је је први који је то учинио у години када Русија обележава стогодишњицу од абдикације последњег руског цара Николаја Другог. Након тог догађаја, руска Империја је уступила место совјетској Русији — држави коју су ад хок измислили бољшевици, а земља је прешла на републикански облик управљања.
С друге стране, доживотно председништво својевремено је тражено и за Горбачова, а касније и за Јељцина, али такви захтеви никада нису наишли на одобравање.
Путинов портпарол Дмитриј Песков је нагласио да је Аксјонов изразио своје лично мишљење и додао да у посебном региону земље монархије не може бити, а такође је нагласио и да се руски председник „хладно односи према идеји увођења монархије“.
Председник Државне думе Вјачеслав Володин сматра да „у Русији свако има право да искаже своје мишљење“, али да „не треба гледати у прошлост“.
Идеја о враћању монархије нема подршку ни у народу. Најновија социолошка истраживања показују да се већина Руса, чак 61 одсто њих, противи обнављању монархије.
„У принципу, од момента пада руске монархије прошло је сто година и за то време смо имали смену неколико генерација. После Револуције, двадесетих година прошлог века то питање уопште није покретано, а чак су и бели Руси били против обнављања монархије. Нове руске власти биле су највећим делом антимонархистичке. То јест, тадашња руска елита је ту идеју дискредитовала и током година совјетске власти она је сасвим заборављена“, каже за Спутњик Алексеј Гражданкин, заменик директора аналитичког центра „Левада“.
Социолог наводи да данас само два одсто Руса жели да види такав систем управљања какав је био у Русији пре Револуције тј. до 1917. године.
„Већина људи не жели никакве велике промене у државном уређењу, зато што су за многе те промене синоним за погоршање ситуације. Сетимо се промена које су биле најављене током деведесетих, а које народу нису донеле ништа добро. Код већине људи то ствара горка сећања и због тога данас нико не жели да се то искуство понови. Управо је и то један од разлога што народ у Русији не жели никакве промене у државном уређењу. Идеју империје или монархије подржава тек два одсто људи, а 27 одсто њих одговара да им је неважно какво ће државно уређење бити, већ колико добро живе они и њихова породица. Међутим, упркос томе што грађани не желе монархију, мислим да не би дошло до протеста, чак и да елите договоре увођење монархије“, каже Гражданкин.
У руском друштву, додаје социолог, данас постоје окорели стаљинисти, има и комуниста, али је најмање монархиста.
„У Русији данас има окорелих стаљиниста, који би хтели да се врати такав државни систем какав је био у Стаљиново доба. Има и комуниста, који би хтели да се врати совјетско државно уређење. И то је разумљиво, ако се узме у обзир да су многи од њих живели у то доба и да се носталгично сећају тог периода. Међутим, оних који су живели у доба Николаја Другог данас више нема међу живима, нема сведока тог доба, па је логично зашто је и присталица монархистичког уређења мање.“
Данас најчешће постоје три облика монархије: апсолутна монархија, у којој монарх у својим рукама држи неограничену власт; затим уставна монархија, у којој је власт монарха ограничена одредбама устава; и на крају, парламентарна монархија, у којој монарх има само део власти, најчешће извршну, док је законодавна власт у рукама парламента.
Међутим, руско друштво, истиче социолог, не прихвата ниједан облик монархије, а такође не жели да гради државно уређење по узору на Запад, где и данас има земаља са монархистичким уређењем.
„Већина становништва не прихвата западни модел демократије, а исто тако и сваки други модел државног уређења који долази са Запада. Већина грађана сматра да Русија треба да има сопствени пут развоја, неку кориговану западну демократију, која би узимала у обзир социјалне гаранције и права, које смо тобоже имали за време СССР-а“, наводи он и подсећа да се идеја монархије ослања на наследну предају власти и немогућност да неко утиче на избор монарха, па због тога грађани Русије данас то не желе.
Како каже, они такође нису спремни ни да верују сваком лидеру који дође на власт само зато што је заузео место шефа државе, већ се то поверење мора заслужити и оправдати.
„Јељцин је рецимо изгубио поверење народа, и подсетио бих да је његов рејтинг, уочи његове оставке, крајем 1999. године, пао на свега два одсто. Путин, с друге стране, ужива поверење руског друштва и његов рејтинг никада није падао испод 60 одсто. Али то се тиче лично Путина и његових заслуга. То, међутим, не значи да ће руско друштво дати неограничено поверење непознатој фигури, која ће једног дана наследити Путина. Хоћу да кажем, грађани Русије нису спремни да верују сваком лидеру који дође на власт само зато што је заузео место шефа државе, већ се то поверење мора заслужити и оправдати. Понављам, Руси верују Путину, али нису спремни да верују државном систему, у којем избор шефа државе не зависи од њих. Они желе да имају право гласа и да свог лидера бирају демократски, на изборима“, закључио је Гражданкин.
Многи руски политичари кажу да се монархија у Русију више неће вратити — време је прошло, епоха је нестала. Међутим, има и оних који тврде да је „монархија у души сваког Руса“.
Својевремено се Владимир Петров, депутат Законодавне скупштине Лењинградске области, јавно обратио Романовима који живе у емиграцији са позивом да се врате у Русију и обећао да ће припремити предлог закона посебном статусу чланова царске породице, који ће на федералном нивоу одредити званични статус потомака Романових.
По мишљењу Петрова, „повратак потомака последњег руског монарха у историјску отаџбину помоћи да се превазиђу противречности унутар земље, које су остале после Октобарске револуције, а такође постати симбол препорода духовне снаге народа Русије“.
Подсећања ради, после абдикације последњег руског цара Николаја Другог власт у Русији је преузела привремена влада, која је и сама свргнута осам месеци касније, током Октобарске револуције. Цар и његова породица пре тога су били под заштитом владајућих, те су чекали да им неко одобри политички азил у иностранству.
Међутим, нова бољшевичка власт га је ухапсила и преместила у Јекатеринбург у Сибиру. Тамо су 1918. побили целу породицу Романов — Николаја, његову супругу и петоро деце, и ужурбано их покопали.
Данас историчари и целокупна јавност споре о томе ко је више крив — Русија пред Романовима, или Романови пред Русијом, али недавна анкета „Левада центра“ показала је да више од половине Руса, 52 одсто њих, има позитивно мишљење о Николају Другом.
Руска православна црква целу породицу прогласила је светитељима.
