Ученица трећег разреда А. С. каже да јој је прва асоцијација на 1999. годину бомбардовање Србије. Рођена је у Пећи, њена породица је живела одмах поред Пећке патријаршије. Сматра да је те године Србима учињена велика неправда, а да је, истовремено, западна пропаганда представљала Србе као кривце који су започели рат.
„Знам за случај ’Потковица‘, да смо наводно ми покушали да протерамо све Албанце са Косова, и за случај из Рогова и разне друге приче. Све то је тако представљено и онда је из чиста мира почело бомбардовање. Знам да су око 19.45 сати почели да нас бомбардују. Иако су рекли да ће бомбардовати само војне циљеве, није их било брига за цивилно становништво које није знало ни о чему се ради. А да не причам о финансијској штети“, каже ова ученица.
Додаје да су се за време бомбардовања њени родитељи и родбина крили у подруму.
„Пошто је отац моје мајке био јако стар и болестан, добио је мождани удар пошто није могао да преживи толики стрес“, каже она.
Панична „шизела“
Ученику трећег разреда Г. М. прва асоцијација на 1999. годину је бомбардовање и обарање невидљивог авиона „као доказ да ратна тактика и знање могу да победе високу технологију“.
То је био крај периода распадања Југославије, иако је и касније било конфликата у Македонији, али је то био завршетак „једне геостратешке игре која траје 200 година“.
„Мој отац није радио, био је на неком ратном положају, чувао је свој факултет пошто је професор и није ишао на фронт, тако да је доста лагодније живео од осталих пунолетних мушкараца који су добили позив. Моја мајка је била престрављена и доста је паничила. Углавном је лежала, знам да се једанпут сакрила под сто кад се чула сирена коју она зове ’шизела‘“, каже Г. М.
Светла тачка
Матурант У. Ч., рођен пре агресије у Приштини, живео је у Липљану до 2004. Из прича родитеља и рођака, од којих су неки још увек на Косову, у Косовској Митровици, сазнао је да су западни медији „режирали“ тзв. хуманитарну катастрофу, односно приче о наводном прогону Албанаца.
„Кад је почело бомбардовање, мој отац је био у рату, у војсци. Мајка ми је причала да је била јако потресена, да нису знали шта се дешава јер није било могуће комуницирати и да је било јако страшно. Неки пут се ноћ претварала у дан, нешто као на филмовима… Она каже да је то било јако трауматично искуство. Рекли су ми да сам био једина светла тачка у свему томе. Некако су само скретали мисли са свега јер сам тад био дете од годину дана“, каже он.
На Косову је живео до своје шесте године и сећа се рупа од метака на зградама, кратера од бомби и радиоактивних зона изазваних бомбама са осиромашеним уранијумом. Каже да су све зграде личиле на кавезе јер су на прозорима биле решетке.
Улични рат
По доласку Кфора, кретање им је било јако ограничено.
„Могао сам да идем испред зграде и могао сам да идем до вртића. Једноставно, то ми је била једина рута којом сам могао да идем кроз град. Није могло другде да се иде зато што није било безбедно“, каже он.
Липљан су напустили 11. марта 2004. године, шест дана пре погрома.
„Мој отац је тада радио у ОЕСЦ-у као преводилац, а пре 17. марта су се дешавале разне ствари. На пример, у то време се чуло на сваких седам дана или да је неко нестао, или су налазили неку децу убијену поред реке, или се неко удавио… Нон-стоп се то дешавало, и кад је то чуо мој отац, као да је сабрао два и два и само је рекао — идемо! Он је остао после нас и скоро ми је причао како се пробијао кроз улице… Покушао је да изађе, пробијао се, али то су били, буквално, улични ратови“, каже он.
Цензурисан школски програм
Бомбардовање се кроз школовање мало помиње, каже У. Ч., али није сигуран да ли би и требало више, јер је реч о скорашњем догађају. Ако би Србија „гурала“ своју причу, подстицала би се мржња која никад није добра, сматра он.
И даље траје конфликт и то не би позитивно утицало на ситуацију. Основци су довољно информисани, оцењује, али би средњошколци требало више да уче о бомбардовању.
А. С. каже да су лекције о бомбардовању у уџбеницима за основну школу превише цензурисане. Изгледају тако да иду реченице званичних извештаја, па онда реченица субјективног мишљења аутора, која је у ствари „мишљење нашег народа“.
Повремено се убацују реченице које говоре како ми на то гледамо, али у суштини, држе се онога што су Сједињене Државе поставиле као званично мишљење, сматра она.
Између историје и политике
Г. М. каже да се бомбардовање Србије не обрађује довољно у школском програму јер се професори историје углавном држе правила да је све старије од 50 година — историја, а све млађе — политика.
„И обично то заобиђу. Испричају неколико реченица, али то је врло блиско и актуелно. Ми нисмо решили неке проблеме из Другог светског рата, условно речено, па и око тога на часовима могу избити расправе, па професори кад треба да предају тако нешто околишају, јер српско јавно мњење, што стручно што опште, уопште није консолидовано око таквих ствари“, каже он.
Лично је заинтересован за догађаје из скорије историје и највише се информише на интернету, јер је интернет „једини медиј који се не може цензурисати“ и лако се може утврдити ко је улепшао истину, а ко не.
„То што се десило је свакако нечувено. Зависи ко како гледа. Ми ћемо то увек гледати као агресију, а страни завојевач као препреку на свом путу ка минералним изворима, ресурсима, што је са њихове стране потпуно легитимно. Тако да зависи само са које стране гледамо“, сматра он.
Црно-бели свет
Професорка историје у Првој београдској гимназији Биљана Крстић каже да је бомбардовање СРЈ у школском програму заступљено крајње информативно. Прелиставајући уџбенике, уверила се да су се аутори потрудили да то буде крајње објективно и да се нигде не види њихов лични став.
„Бежимо од тога зато што је то блиско и бежимо од тога да ствари назовемо правим именом и заиста ће морати да прође неки одређени временски период па да се види како се све то дешавало. Нажалост, ни струка није дала одговор и не можемо од ученика нити од предметних професора да очекујемо да имају став, ако је струка још увек врло подељена. Не само струка него и јавност“, каже она.
Имамо људе који ће рећи: Добро је што је дошло бомбардовање, то је ослабило Милошевића, па је он после тога пао, а имамо и друге који ће ићи у крајност да ми ништа нисмо скривили, да се цео свет уротио против нас из нама неког непознатог разлога и због тога смо морали да будемо сломљени.
„Истина је увек негде на средини и није црно-бела, а ми имамо обичај да ствари представљамо црно-бело“, каже професорка историје.
Крај историје — 1945.
Лекција у уџбеницима се зове „НАТО агресија“ и бар је у наслову догађај назван правим именом јер је то заиста била агресија на једну суверену државу. Биљана Крстић каже да је некад јако добро да ученике то превише не занима, јер кад их занима, ту је превише личних ставова.
Данашњим ученицима је још интересантније ко су били партизани, а ко четници, а НАТО агресију још не доживљавају као део историје јер су и они део тога и њима се историја завршава 1945. године.
Проблем са ученицима који се интересују за теме распада Југославије је што они унапред имају став, па ће на основу става тражити информације којима ће га поткрепити. И ту настаје проблем и за наставнике и за друштво, каже Биљана Крстић.
