„Британци су са сјајном унутрашњом службом били дуго испред осталих, али је последњи терористички акт показао да нема тако савршене одбране од непредвидивог напада, поготово што долази од људи који су спремни на смрт, а њихова умишљена идеја је јака као пројектил.“
Тако Владислав Јовановић, искусни српски дипломата, оцењује за Спутњик овонедељни догађај који је поново подигао ниво страха у Европи.
Памтимо Вас као дипломату који је службовао у Њујорку, били сте шеф мисије СФРЈ при УН, али мање је познато да сте били ангажовани и у Бриселу, Анкари, Лондону. Компетентан сте саговорник за тему терористичког напада у Лондону. Британци су дуго одолевали, али су поклекли.
— Белгија и Британија бивше су колонијалне силе које су генерацијама изграђивале колонијални менталитет, менталитет супериорности у односу на оне којима су владали. Али ипак је ђаво дошао по своје. Сада им се враћа све оно што су непријатно учинили другима. Британци су се заклањали морем, а сада „брегзитом“. Ипак, показало се да нема одбране од људске масе која продире путевима које остали људи сматрају затворенима. Сеобе народа са Блиског истка и југа мала су игра у односу на оно што може да се деси због контрастних чињеница да је Европа остарела, а да су на другим континентима народи у биолошком буму и да су због тога надмоћни. Чињеница је да је демографско мноштво неисцрпан резервоар.
Неке земље попут Пољске и Мађарске покушавају да стану на пут цунамију миграната. Колико ће успети?
— То су такозвана затварања или је то фигуративно нови облик зидова — берлинског или кинеског, али се у историји показало да нема тог зида који може да спречи навалу и поплаву других народа. То је привремено добро решење, али неће моћи да заустави таласе миграција ако наставе да се одвијају у већим бројевима што је скоро извесно. Заштитиће те земље од првих таласа и на неки начин добити сатисфакцију. Проблем су друге државе, као што су Немачка и Аустрија, које покушавају да то чине низом сукцесивних мера. То раде само да би мало одложиле проблем који није решен, јер је Европа у страховитом демографском дефициту, нема младу радну снагу, а без тога нема одрживости економије.
ЕУ прославља шездесетогодишњицу потписивања Римског споразума који им је поставио темеље. Где је ЕУ данас и да ли је са свим овим чланицама видите и за пет година?
— Тај велики сан Роберта Шумана сањали су кроз векове цареви, али и обични људи који су желели да буду под једном руком. Ипак, Европа се изродила у континент националних држава. Они су своју националну свест учвршћивали и кроз ратове, али и кроз сарадњу, а онда су покушали да се сви нађу у истој заједници и да кроз економско повезивање стигну до горњих спратова неке назови државе-конфедерације или евентуално федерације. Пример Америке им је служио као оријентир, али је она била састављена од емиграције, а не нација. Њихов циљ јесте био да се стопе „сви у истом лонцу“, а овде је обрнуто — државе нације не желе да изгубе своје лице. Европа се следећи Америку прилично дискредитовала у очима других, не као позитиван елеменат уједињавања. Веома грубо су се понашали током југословенске кризе, чак су и подржавали бомбардовање. Ево и сада нам прете, Карл Билт је тражио да европске војне снаге дођу на Балкан. То значи да је та викиншка топла крв у њему прокључала. Он као цивилизован политичар не види да неке ствари морају да се решавају политичким, а не војним средствима.
Како видите то што се Велика Британија брине за утицај Русије на Балкану?
— Велика Британија је одувек била органски супротстављена Русији још од Ивана Грозног. Она то чини из страха да би негде на координатама ширења утицаја могла да изгуби своје поседе. Све је то део свести која је изграђивана током неколико векова. Такође, Британци су део западноевропског начина мишљења који није спојен са традиционалним, руским. Британци су као чувари своје вековне империје били на челу свих европских мишљења о Русији као негативном фактору и то је само примењено на ову данашњу, балканску ситуацију. Сада када се Британија ослободила стега може да буде још слободнија у изражавању антируских ставова, а свакако ће настојати да и друге повуче за собом.
Да ли се Лондон плаши доброг односа Вашингтона и Москве?
— Плашио би се и више да нови амерички председник САД није довољно добро окружен људима који га спутавају. Ипак, ако би успео да се ослободи тих стега и да говори сопственим политичким гласом, имао би интересе да санира односе са Русијом, не због љубави, већ поједностављеног начина резоновања политичких ствари. Њему је лакше да на свету постоје два светска пола и да се зна ко их контролише, јер је он по природи бизнисмен. Он је човек за директни контакт и договор у неком послу, а он политику сматра послом.
Очекујете ли да Трамп изгура цео мандат или би могао да буде опозван са дужности?
— Ричард Никсон је био први амерички председник који је опозван на понижавајући начин и то својом заслугом. Ушао је у историју, јер је одвукао Кину од Русије и направио је савезником САД, што је у Хладном рату играло велику улогу. Овог пута не мора да буде импичмент, већ навођење председника Трампа на размишљање и на одлуку да је немогуће тако стешњено да функционише и да би било боље да се сам повуче. Ја нисам склон веровању да ће он да издржи четири године. Изгледа да је за Русију и САД најгоре прошло, а корак-два даље би било изазивање Русије на рат, што ни Америци не би одговарало.
Колико је основно правило међународног права, које је Запад наметнуо, престало да важи? Очекујете ли прекрајање граница на Балкану?
— Они су поприлично уиграни на Балкану као негативни чиниоци. Начин разбијања СФРЈ био је противан не само међународном праву као скупу принципа, него највећим међународним уговорима као што је ОЕБС. Та организација је гарантовала међународне границе држава-чланица, а Југославија је то била. И десило се то да је европска заједница одлучила без УН да раскроји Југославију и да уместо њених међународно признатих граница прогласи унутрашње границе република за нове међународне границе — то је атак на постојање једне земље.
То још нико није озбиљно хтео на Западу да анализира, жмуре над тим, јер сматрају да могу све. Они су извршили акт физичког насиља, јер су охрабривали ултранационализам у Хрватској, а у БиХ су тражили да се организује референдум за независност. Ту је прекршен Устав БиХ и Устав Федерације, јер су гарантовали конститутивност сва три народа која тамо живе. Референдум је већинско одлучивање што значи да су гласовима Муслимана и Хрвата над Србима добили државу која је била основ за покретање сукоба. Рат је трајао толико дуго колико је Америци било потребно да докаже Европи да није способна да уређује ни сопствено двориште. Њиме је ојачала свој положај у исламском свету, којем се раније била замерила, кажњавајући један хришћански народ. Касније је то исто примењено и на КиМ. Према томе, када би ЕУ сабирала све своје резултате, па и бившу Југославију, негативни би далеко превагнули над позитивнима. Карл Билт хоће да шаље трупе НАТО-а, а ко га је позвао да се меша и да ли је то једини инструмент за решавање проблема овде. За Балкан је најбоље да припадне балканским народима, јер страни утицаји само подстичу негативне заостатке из прошлости. ЕУ и САД су погрешно процениле да цео Балкан могу да ставе под своју интересну сферу, јер нам и историја показује да ниједна страна сила није успела да господари целим Балканом.
Обележава се 18 година од почетка бомбардовања СР Југославије. Ви сте тог 24. марта били у Њујорку, али кава су Ваша сећања?
— Запад, односно Америка, ментално је била опредељена за војно кажњавање Србије још уочи Божића 1991. године када ми је амерички амбасадор, пошто га Слободан Милошевић није примио, предао ултиматум да ће Америка бомбардовати Србију уколико на Косову избију оружани сукоби кривицом Београда. Ко ће одређивати чија је кривица — онај ко има интерес да употреби силу. Они су већ имали припремљену идеју, а можда већ и план да војним путем не само ослабе Србију, него да је избаце из круга оних који треба да врше највећи утицај на Балкану. Онда су прибегли демонизацији, санкцијама да је прибију уз зид, стуб срама, да је стигматизују и да је као такву држе све док не остваре све интересе према њој који су замисли. Та потреба није завршена и дан-данас.
Није случајно то што су Американци преко Британаца пре две године покушали да поново означе Србију као геноцидни народ. То значи да имају потребу да ми останемо везани за тај стуб срама све док не постигну шта су замислили. Питање је да ли смо могли било шта да учинимо да спречимо њихов напад 1999. године. Шта год да смо урадили они би се војно нашли у Србији и Црној Гори, да ли нашом мирном капитулацијом или војним путем. На крају, на тим мировним разговорима у Рамбујеу, које је и Хенри Кисинџер оценио као срамотне за модерну дипломатију, они су само тражили изговор да нападну, а одлуку су донели много раније. Њима је било потребно да Косово физички одвоје од Србије, а да Србију натерају да прихватањем трећег анекса плана из Рамбујеа пристане на НАТО окупацију, што Србија није могла да дозволи. Не може да се каже да ми нисмо ништа учинили да спречимо бомбардовање, а предлагали смо да се Косову да аутономија, али да се одржи његова веза са Србијом. Они су и пре имали толико развијену мањинску аутономију коју Курди у Турској само сањају. Када су западни медији питали тадашњег албанског вођу Ибрахима Ругову која то људска и мањинска права Србија треба да дâ како би они били задовољни, он је љутито одговорио да га не занимају права, већ територије и држава.
Видите ли Србију као чланицу НАТО-а?
— То не могу ни да замислим. Не зато што би се то косило са нашим дугим слободарским традицијама, него зато што је НАТО престао да буде одбрамбена организација оног тренутка када је прешао у напад на Србе у БиХ и на нас. Оног тренутка када је Алијанса себе дефинисала да је офанзивна војна организација, која ће интервенисати свуда у свету, где могу да буду угрожене западне вредности, показало се да је то само жандармерија која служи за остваривање империјалних циљева. Као такав, изгубио је своју почетну чедност. Оно што је НАТО урадио са нама је по квалитету дела исто оно што је Алберто Мусолини урадио са Етиопијом 1935. године када је једног члана Лиге народа напао без повода због империјалног циља — да узме део територије. Ја сам о томе говорио пред СБ УН, да смо сведоци новог случаја и нема тог аргумента који може да оправда западне силе за оно што су урадиле. Једини аргумент који још имају на располагању јесте да се извине, дубоко да нам се поклоне што смо били жртве њихове осионе, помахнитале политике и да нам на прихватљив начин компензују штету коју су начинили током бомбардовања.
