„Књига ’Лична документа‘ критичко је издање мог живота и представља мој доживљај света. Следећи догађаје у којима сам учествовао, а они су разнолики и разноврсни, писао сам је ’и по бабу и по стричевима‘, супротно од оне народне. Сасвим лично, саопштавам оно што сам видео и доживео. Рукопис сам почео да пишем давно, из потребе да кажем како је било, али и да не пустим да о ономе што је одређивало наше животе вечито говоре други“.
Овако за Спутњикову „Орбиту културе“ о својој тек објављеној књизи „Лична документа“ („Вукотић медија“) говори Љубивоје Тадић, првак Народног позоришта у Београду, глумац у чијој су се биографији испреплетале узбудљиве и театарске и животне сторије. Рођен у глумачкој породици, занесен уметницима који су од детињства посећивали кућу глумачких бардова Растка и Љубе Тадића, Љубивоје млађи неће се задржати на позоришним тумачењима света и смисла играјући на југословенским сценама.
Чехову и Рејвенхилу силом друштвених околности придружиће се други узори, стварни јунаци који су тврдили да ће својим деловањем свету дати боље, људскије лице. Да ли је све било тако, о каквим је изборима, заблудама и веровањима реч, како је кроз све то прошао глумац који се почетком деведесетих нашао у улози политичког активисте, учесника и непосредног сведока најдраматичнијих историјских догађаја, а крајем 2015. у трагичној, животној, сведоче „Лична документа“, на тренутке духовит и жив, а опет потресан животопис једног узбурканог времена.
„Ово није ни аутобиографија ни мемоарско штиво. Последица удеса који сам доживео у лето 2015. када је трагично настрадала моја сестра, а ја и мајка задобили тежке повреде, била је делимична амнезија која је претила да се прошири на цео мој живот. Мотив да почнем рад на рукопису био је да ишчупам из главе сва та имена и догађаје. И почео сам да пишем, без иједног подсетника“, открива Љубивоје.
А писање задире у прва сећања, породицу и просторе детињства, људе који су га насељавали. Потом се све то природно надовезује на прве импресије после одгледаних представа, на чаролију позоришне сцене, костима, испричаних прича после којих је, као у случају Ристићевог „Ослобођења Скопља“, дуго остајао да седи у празној сали, под снажним утисцима, очаран виђеним… Али, један датум трајно у ту уметничку слику уноси и неке друге боје. То је дан када је, гледајући комешање народа у центру Београда, казао свом оцу Растку: „Ово ти је као у Шопаловићима, само се надам да неће пуцати“. Тог 9. марта 1991. године политика на велика врата улази у његов живот.
„Тај 9. март је на одређени начин био преломни тренутак у мом посматрању друштва и односа у друштву. Нисам, као ни добар део моје генерације, био члан Савеза комуниста, чак смо групно одбили да будемо и чланови Савеза омладине. Код нас није постојала никаква заинтересованост за политичке прилике. Али, десило се нешто што ме је веома зачудило и изненадио — први вишестраначки избори у Србији 1990. Сматрао сам чудним то што је СПС добио 195 посланика. Нисам тада знао да вољу народа и резултат избора нећемо знати никада. Сазнаћемо тек касније и да увек постоји један резервоар гласова који се тајно активира. После 9. марта сматрао сам да је ствар васпитања и пристојности учествовати у демонстрацијама. И данас мислим да је тог дана могло да буде урађено много, да није после било оног перформанса код Теразијске чесме, када је све то разблажено на највећи могући начин. Видовдански сабор ′92. запамтио сам по ономе што је Адам Пуслојић викао Милошевићу док није промукао — ’Иш. Иш, иш…‘. Зато сам се укључио и организационо и, да тако кажем, и драматуршки. То се поклапа са доласком Ђинђића на чело ДС и ми смо већ 1996. годину дочекали спремнији, и физички и психички“.
О приликама у тада опозиционим партијама, о појединцима у њима „Лична документа“ сведоче без селекције и цензуре. Износи Тадић и детаље које би неко други можда и прикрио, о првацима и саборцима једнако као и о политичким противницима.
„Нисам ништа хтео да ублажим, наротив. Представио сам догађаје онаквим каквим сам их ја видео. Више сам пажње посветио деловању појединаца, њиховим поступцима, а не оценама људи. Са симпатијама пишем чак и о онима који на мене или моје деловање нису гледали са симпатијама, зато што поштујем туђе мишљење, макар било потпуно другачије од мог. Али, о онима чије деловање сматрам непримереним или недостојним увек сам говорио, а поготово сада“.
А то зашто је централно место у књизи добио Пети октобар, и све што му је претходило, Тадић објашњава потребом да што је могуће тачније реконструише када се шта догађало. О атмосфери која је претходила овом дану говори и један анегдотски детаљ. Наиме, Тадић је питао Ђинђића како да смире Млађу (Динкића) јер се по граду прича да он 5. октобра организује Чолин концерт на Ушћу, на шта је Ђинђић одговорио: „Свака револуција има своју луду, ми имамо Млађу“.
„Био је то један од правих Зоранових одговора, директан и суров“, каже Љубивоје. „Договорили смо се још на почетку сарадње да ћемо увек бити директни и сурово искрени. И тако је било“.
Важан детаљ објашњен у књизи је и податак да се Ђинђић ноћ уочи Петог октобра састао са Легијом, и да је ујутру дошао видно нерасположен.
„То је једна од лажи коју сам хтео да разоткријем, да ставимо тачку на причу да су то извели Легија или криминалци. Не, грађани су то извели, било им је свега преко главе. Ту је и ДОС био само једна врста организационе подршке и не би се ништа десило да није било онолико света. По Ђинђићевој реакцији тога јутра јасно сам видео да се ништа нису договорили. Да Легија није видео онолики број људи, не би решио да приђе демонстрантима. Сећам се лица једног младића који ми је тог дана више пута нудио неко аутоматско оружје. Ја му кажем: ’Остави ме на миру, где ћу ја с тим, ако ме виде људи са том пушком препашће се‘. Ко да нас ти криминалци, да су ствари ишле другим током, не би ’одвалили‘. Неке од тих догађаја касније су злонамерно тумачили многи, чак и људи који су знали праву стину, с намером да понизе политичке противнике. Моја намера је била да о свему томе пишем поштено, колико то ико може. Да кажем да је све до избора републичке владе у јануару 2001. постојала могућност да, како је говорио Ђинђић, ’неко уђе да нас све побије‘. Наш највећи неуспех је то што ми нисмо — мислим на све учеснике тих догађаја — успели да изградимо чврст, здрав систем, друштво у коме се неће дешавати оно што се десило мени и оно што се десило мајци и сину из Лозовика који су умрли од хладноће, јер, као и ми — нису имали струје. Данас, у 21. веку“
А управо је смрт људи из Лозовика слика којом Тадић завршава причу о сопственм удесу, исписану на једној јединој страници ове књиге. У ове трагичне приче које нису усамљене, каже да су га уверили и његови пријатељи из Електропривреде.
„Откад сам дошао себи из коме, откад сам се прибрао, почео сам да пратим догађаје и штампу и увидео да нема дана да се не догоди неки пожар, неки удес овакве врсте. Али то чак ни уредници у медијима не читају, само пусте вест са иницијалима пострадалих из Врања, Лесковца, Суботице. А адреса је иста за све. Ако нађем детаље, ако нађем елементе, онда ћу се другачије и ја односити према том удесу, другачије ћу га и правно квалификовати. Централно питање које се ту отвара је колико вреди људски живот у Србији. И ја сам то питање поставио. А да ли данас мислим да је све то, нарочито са становишта овакве страшне последице, вредело радити, да ли је имало смисла… Наравно да је вредело“.
