Порука Хашиму Тачију да мора да формира Заједницу српских општина коју је добио прошле недеље из Европске уније заправо је одговор Брисела на његово инсистирање да оформи војску Косова, за коју тренутно нико у међународној заједници није расположен.
Заповедни тон из Брисела уследио је дан пошто се Јоханес Хан, високи функционер те организације, из Скопља, где се политичка криза не смирује, вратио погнуте главе и незавршеног посла.
Чињеница је да Европска унија није очекивала, кад се латила посла око Косова, да ће имати баш толико проблема. Испоставило се да је залогај превелик, посебно јер је већ сита својих унутрашњих покварених колача, а ако томе додамо да јој се у посао стално меша и Америка (бар она Клитонова), онда није ни чудо што Брисел више нико не слуша.
Приштина ће факат игнорисати и овај директан наступ ЕУ. ЗСО неће формирати, а причу о војсци ће држати на топ један, као контролни механизам, узицу, коју ће затезати, управо ЕУ, јер ако се слика сагледа шире, ствари у нашем окружењу стоје отприлике овако:
Црна Гора је окренута ка НАТО-у, подељена Босна и Херцеговина је за ЕУ немогућа мисија. Македонија је већ рекла „не“ свим ултиматумима. Дакле, остало је само Косово као маневарски простор на којем ЕУ може да покуша да докаже да је још главни играч у овом региону. Или не?
Да ли је Косово последњи полигон за политику ЕУ? Шта ако падне и на овом тесту?
Тренутно, Приштини је много битније да је у добрим односима са НАТО-ом него са Бриселом, из простог разлога јер под НАТО штитом Брисел не може да јој затвори врата. Наравно, ово је само један „вид контроле“ који власт у Приштини успоставља, заправо, над Бриселом.
Други вид се одвија кроз низ међудржавних споразума, пре свега економских, које Приштина готово на дневном нивоу, потписује, појединачно са државама-чланицама ЕУ. Паре нико не жели да губи, па је тако ово врста додатног осигурања за Косово да ће Брисел играти, ипак, по њиховом такту, јер ће бити притиснут изнутра.
С друге стране, сама ЕУ одговорна је за стање на Косову. Већ готово четири године им „жмури на једно око“, не само за ЗСО, већ и за спровођење осталих одредби из бриселског споразума између Београд и Приштине за који је гарантовала. Таква политика довела је до низа једностраних потеза Приштине који су далеко од бриселског споразума, а врло близу потпуној реализацији плана Мартија Ахтисарија који је буквално написао план независног Косова.
Дакле, Косово које је остало мало усамљено и на ветрометини после доласка Трампове администрације на власт, схватило је да му ЕУ у ствари и не треба и да је време, док чека десету годину откако је прогласило независност, да реализује све што у Ахтисаријевом плану пише: од имовине СФРЈ, СРЈ и Србије коју је пре неколико дана уписало на своје име, па до оснивања оружаних снага. ЗСО ће бити формирана, али по Ахтисаријевом плану и пошто Косово донесе закон о трансформацији БСК у војску Косова, и ЕУ ту не може ништа.
Шта ЕУ може да уради по питању Косова? Одговор је да притиска Србију. Поглавље 35 у приступним преговорима са Србијом за Брисел је једнини прозор кроз који може да „уђе на Косово“, али преко леђа Београда. Друге нема, јер после толиког давања Приштини, од позивног боја, па до ССП-а (нису га одобриле пет држава које не признају Косово), нема „кума дала кума узела“.
С друге стране, Косово је фактички „контролна“ тачка НАТО-а у овом делу Европе, и као таква, тешко да Брисел може да се буса у груди кад је реч о томе шта ће, а шта неће Приштина да уради. Јер и сама Европа је у неку руку талац НАТО-а, тако да није у позицији да превише тражи од Косова. Приштина је што се тиче ЕУ слободна, док је Београд тај који ће да „гута жабе“.