Када 30. марта у поноћ почне предизборна тишина, вероватно ће интернет заједница у неком броју отићи код Слободана Милошевића „по мишљење“ о сложеној свеукупној, па и предизборној, српској збиљи. Или, коме се више свиђа, по десетерац код Филипа Вишњића. А можда и код Козе на штиклама. Твитерашима су добро познате опаске које се крију иза тако названих твитер-налога. Било би их још прилично за набрајање. Они свакодневно објављују и политичке коментаре, а то ће, извесно је, чинити и током ове предизборне тишине.
Можда је то и против правила о потреби бирача да тихују макар та три дана до затварања бирачких места, али у законима којима се регулишу избори, било парламентарни, било председнички, тако не пише. Како и би када су донесени пре шест и више година, када интернет још није био део свакодневне праксе у Србији.
А судећи по речима Спутњикових саговорника, ни данас нам коришћење интернета није јача страна.
Програмски директор ЦЕСИД-а Ђорђе Вуковић каже да је у Србији учешће корисника интернета генерално нешто мање него што би било пожељно и него што је то у неким другим земљама.
Он сматра да имамо велику популацију, можда око половине бирачког тела, које није ни вољна да се описмени на тај начин. Ако говоримо о социјалним мрежама као о једном делу свега тога, опет говоримо о скупини која је мањина, неких 20-30 посто, каже Вуковић за Спутњик.
„Са тог становишта социјалне мреже немају тако велики значај као класични медији. Мислим да класични медији, пре свега телевизија и део штампаних медија, делимично и радио, јесу кључни канали комуникације. То су они традиционални методи како се обавља кампања. Мислим да такви типови медија највише и утичу на изборно опредељење“, каже програмски директор ЦЕСИД-а.
По његовом мишљењу, изборна тишина се суштински односи на класичне медије и такав тип забране је тешко направити и спровести за интернет и социјалне мреже.
„Не могу се никоме укидати сајтови и могућност коментара на шта појединци имају право“, истиче Вуковић, који сматра да држава не би требало превише да се упушта у то него чак да укине или значајно смањи изборну тишину.
На питање да ли у земљама западне демократије, где је интернет развијен, постоји изборна тишина, Вуковић каже да то тамо, најчешће, није случај.
„Изборна тишина је настала пре свега у земљама Источне Европе као неки институт борбе против режима деведесетих година прошлог века, па је остала и после тога. Генерално, она је требало да спречи да предност има владајућа партија или коалиција, то је била идеја због које је уведена“, објаснио је извршни директор ЦЕСИД-а.
Али није она тако заступљена као што мислимо и једна је од ретких ствари које ми сада имамо у односу на друге демократије и по мени није неопходна, каже Вуковић за Спутњик.
Илузију да смо развијена интернет нација разбија и уредник у РТС-у, добар познавалац ИТ сектора чије трендове годинама прати, Зоран Станојевић.
Можда, каже он за Спутњик, близу две трећине и има приступ интернету, али број оних који га редовно користи је мањи.
„Тек је мањи број оних који су на њему политички заинтересовани. Тешко да их је више од 10-15 одсто“, процена је Станојевића који додаје да је, ако би рачунали само оне који су врло активни на Твитеру и осталим мрежама, тај постотак вероватно једноцифрен.
„Немогуће је спровести контролу над изборном тишином на интернету у Србији с обзиром на то да се цео саобраћај и не одвија овде већ на серверима који су углавном у иностранству и који немају никакву обавезу да уводе било какву изборну тишину“, напомиње Стојановић. Он тврди да на Твитеру, Фејсбуку или било ком популарном сервису, апсолутно нема могућности да се уведе изборна тишина.
На питање да ли у том случају има смисла законска забрана кршења изборне тишине, новинар и ИТ познавалац сматра да је то питање за скупштинску или неку другу дебату.
Има земаља које сматрају да изборна тишина треба да постоји да би се бирачима дало време да предахну. У Америци не постоји изборна тишина већ забрана постављања страначког материјала на одређеној удаљености од бирачког места, подсећа Станојевић.
Он, притом, напомиње да оно што се догађа на интернету не мора превише да утиче на саме бираче.
„Они одлучују да ли ће да посећују сајтове и да се баве предизборним питањима на интернету или да гледају нешто сасвим десето“, каже Станојевић за Спутњик.
