Уредба о подстицајима у случају инвестирања у аудио-визуелна дела у Србији направила је, буквално, експлозију у том послу који је већ био на издисају. Тим речима описује ситуацију пре уредбе и после ње директор филмског студија „Пинк филмс интернешенел“, Игор Турчиновић.
За такву промену стања било је потребно нешто више од пола године. Примена Уредбе, односно додела подстицајних средстава почела је априла прошле године, од када је поднет 21 захтев за повраћај средстава.
До краја 2016, према подацима Филмског центра Србије достављених Спутњику, подстицајна средства износила су 400 милиона динара, а инвестиције у филмску продукцију су биле 2,6 милијарди.
Тако је привреда Србије приходовала шест динара на један уложени, филмаџијама је враћено 20 одсто од онога што су инвестирали у пројекат, а странци су добили квалитетну услугу за конкурентну цену.
Хрватски медији су ових дана писали да се тамошње телевизијске продукције, посебно кад је реч о скупим забавним пројектима, све више селе преко границе, у Србију. Процењују да је барем 20-30 посто јефтиније снимити шоу у Београду него у Загребу.
„Ја не волим да користим реч ’јефтинији‘, имамо конкурентније цене и оно што је јако важно, ми много више знамо о филму од њих. Имамо дужу традицију, бољи су нам филмски радници, тако да они овде долазе и због наше стручности, не само због цена“, каже за Спутњик Турчиновић.
На питање да објасни ситуацију о примени Уредбе, он каже: „То је буквално експлозија“.
„Штo је било један сада је три нечега, или четири, пет. Много се више ради, сада је тешко наћи екипу. Раније је посао био готово на издисају. Ми нисмо имали домаћи конкурс за домаће филмове, а сада се два пута годишње одржавају конкурси за дугометражне игране филмове, долазе странци, снимају се филмови, студија су дупке пуна“, илуструје Турчиновић ситуацију у Србији.
Апострофирајући ниске цене услуга у Србији, од изнајмљивања технике до плаћања статиста, које су најчешће дупло ниже него у Хрватској, тамошњи „Јутарњи лист“ подсећа на најновији пример управо започетог снимања РТЛ-овог програма „Звезде“ у „импозантном студијском простору ’Пинк интернешенел групе‘ који се простире на чак шест хектара земљишта, уз посед још 12 хектара земље“.
Турчиновић на то констатује да Хрвати немају ваљан студио, као ни Словенци. Студио у Шимановцима је, наглашава, најозбиљнији у овом делу Европе. Он сматра да Србија полако сустиже Мађарску када је филмска индустрија у питању.
„Мањак је људи. Сада се поново образују млади кадрови“, додаје он.
Кључни потез је, истиче, увођење пореских олакшица. Ми враћамо 20 посто од инвестираног, за разлику од Мађара код којих је то 30 посто.
Према Уредби, та подстицајна средства намењена су оном ко финансира производњу аудио-визуелног дела у Србији. Услов који треба да испуни инвеститор је да у буџету продукције у случају да је то играни филм, телевизијски филм или телевизијска серија, обезбеди 300.000 евра. За друга остварења, попут документарног филма, реклама, постпродукције, квота за улагања је мања.
Турчиновић напомиње да то није наш изум и да у неком проценту таква подстицајна средства имају сви у Европи и скоро све америчке државе. То, како напомиње, раде и Канађани, Аустралијанци, Новозеланђани.
Али посебно указује да се подстицаји, односно повраћај средстава, подједнако односи и на домаће инвеститоре као и на странце.
Напомиње, такође, да се повраћај новца не добија за серије ако су финансиране из буџета, у супротном би два пута добили средства. Само на оне које су снимљене приватним ресурсима.
Наравно, услов за све је да приложе рачуне.
„То је згодна ствар зато што се некако уводи ред да људи буду савеснији у том рачуноводственом делу и онда, што се каже, нема мувања. Сузбија се сива зона“, истиче директор филмског студија „Пинк филмс интернешенел“.
Мада се, сматра он, примичемо Мађарској, сумња да ћемо као она „отићи“ на 30 одсто повраћаја инвеститорима у филмске и телевизијске пројекте.
Мађарска је пореским повластицама и високотехнолошком опремом у филмској индустрији успела да постане Холивуд централне Европе, која је у прошлој години привукла 271 милион евра домаћих и страних продукција. У 2011. је то, на пример, било 105 милиона.
Али она је једна од првих земаља некадашњег комунистичког блока која је 2004. усвојила врло повољан систем пореских подстицаја и субвенција, како би добила битку на врло конкурентном филмском тржишту.
По речима директорке Мађарског националног фонда за филм Агнезе Хавас, сектор продукције доприноси мађарском БДП-у 0,15 одсто, што је највише у Европи.
А захваљујући подстицајима, али и искусној и по цени конкурентној услузи, Будимпешта је постала друга европска платформа за снимање филмова, иза Лондона. По њиховој оцени, искористили су тек 75 одсто капацитета.
У филмском сектору у Мађарској ради стотинак предузећа и око 4.000 људи, не рачунајући утицај на туристички сектор. А колико је тај други утицај некада битан као и онај први, указује Турчиновић констатацијом да повраћај средстава не значи њихов губитак.
„То није враћање. Ми од пет милиона евра, на пример, враћамо милион. Ако на та четири додате и то што они потроше код нас у кафани, на превоз, смештај, туризам… потроше више од тога што номинално оде на продукцију“, сматра он.
Тако су, према рачуници Филмског центра Србије, само трошкови смештаја у београдским хотелима страних чланова три екипе током прошле године износили 38,5 милиона динара.
Примера ради, само на једном пројекту играног филма трошкови продукције износили су 31,5 милиона динара, статиста 1,6 милиона, сценографије 183,2 милиона, костима 19,2 милиона, транспорта 14,5 милиона, а фризуре и шминке, 1,8 милиона.
У свему, међутим, има и нешто више од новца. Поред тога што је примена уредбе о подстицајима дала живот замрлој домаћој кинематографији, снимање страних филмова и серија значи и својеврсну промоцију земље.
А када то раде светске звезде као недавно Џон Севиџ, или раније Реј Фајнс, Ванеса Редгрејв, Пирс Броснан, Џерард Батлер, Кевин Костнер… то може да значи да ће, како каже Турчиновић, бити само све боље.
