Појава Радомира Михаjловића Точка одавно се сматра граничним тренутком југословенског рока. Први пут смо, сагласни су сви, добили светски упоредивог гитаристу, онога који стоји уз бок највећима, и у поређењу с њима не одступа ни за милиметар.
„Оно што је Џими Хендрикс био за планетарно свирање гитаре — то је за некадашње југословенске, у ужем смислу српске рок околности био и остао он — Р. М. Точак“, забележио је у књизи „Бити рокенрол“ један од њених аутора Михајло Пантић.
Присећајући се у „Орбити културе“ давне 1975. године када је „Смак“ свирао као предгрупа групи „Дип перпл“, о чему и данас кружи легенда како су Крагујевчани добром свирком наљутили Британце, Точак је, као да је све то било малопре, дочаравао атмосферу, седење у мраку Пионира, нервозу и ишчекивање публике…
— Свирали смо „Шумадијски блуз“, „Пут од балона“ и „Улазак у харем“. Имали смо добар наступ, од неких пола сата. Речено нам је да ништа не причамо, само да свирамо. Сећам се да сам у једном тренутку приметио са стране бубњара Јана Пејса који је гледао у нас. Све остало је митологија. После наступа смо и ми сишли у публику да гледамо своје идоле. Накнадно смо чули те приче, да је било неке свађе, да су се чланови бенда бунили што су добили тако добру предгрупу. Сећам се добро, била је пауза од сат времена, сви смо се чудили зашто концерт не почиње. Дворана је била крцата и закључана, светло угашено, публика јако нервозна… Помислили смо да је то некакав њихов трик, да тако праве атмосферу. И заиста, кад су се појавили, то је било заиста бесно. Али морам признати да се нама није баш допао њихов наступ, као да су потценили београдску публику. Кренули су са некаквим јефтиним перформансом, али добро, то је био њихов стил. Мислим да је њихов наступ убрзо био заборављен, али је зато наш запамћен.
Можда они нису били толико лоши колико сте ви били добри. Кажу да је публика била у делиријуму када сте свирали?
— Међу публиком која је тада седела у Пиониру видео сам „туђе фаце“, неке за које се видело да су дошли са стране, непознати људи са дугим косама. Касније сам сазнао од Лазе Ристовског да су те вечери у публици били и чланови мађарског бенда „Шкорпион“. Они су му причали да су били на београдском концерту на коме је наступила једна сјајна предгрупа. Када им је Лаза рекао да је свирао у тој предгрупи, нису му веровали.
Да ли сте и тада на сцену у Пиониру изашли у црном, са црним шеширом, онако како ћете чинити увек касније?
— Био сам јако мршав и био ми је мало блам да тако излазим и јавно се појављујем… А шешир сам носио јер су ми сметала светла.
Један важан моменат у каријери групе „Смак“ долази две године касније — појава албума „Црна дама“. Шта вам доноси тај албум и та песма чији стихови — са оним вискијем и бундама и „афера сплетом“ — делују као да су писани за ово време?
— У оно време текст није био претерано битан, али без тог текста сумњам да бисмо постигли неки комерцијални успех. Пре тога смо направили „Сателит“, „Шумадијски блуз“, „Људи, није фер“, и онда је дошла „Црна дама“ као круна нашег дотадашњег рада и наш најкомерцијалнији подухват. Касније смо покушавали исто, али нисмо успевали да се подигнемо на тај ниво. После неколико година смо се и разишли… Ми смо тада музички покушавали да пратимо оно што се заиста дешава. И то смо свирали. Многи су нам замерали што наши текстови нису љубавни, што певамо о неким другим стварима. Сад, четири деценије касније, те „друге ствари“ постоје у животу, па је отуда и актуелно.
Остале су са албума „Црна дама“ да се свирају и „Плава песма“ и „Ало“, али пре свих „Даире“. Како реагујете када чујете многе који је и данас радо певају, да ли вам је жао што су неке друге песме остале у њеној сенци?
— Чудно је то. Онда је било важно шта ћете да ставите на А страну. „Даире“ су на Б 3 позицији, буквално песма-аутсајдер, али испоставило се да је то најкомерцијалнија наша песма. Иначе „Даире“ су моја најстарија песма, направио сам је 1969. и тада се звала „Дајте ми ракије“. Наш текстописац је међутим то преиначио у „Даире, дајте ми даире“… Тај текст и данас лепо комуницира са најширим кругом публике, интересантно им је и певање, и сам риф…
Од старе композиције „Улазак у харем“, која није ваша, створили сте „најбољи инструментал југословенског рока“?
— Свирао сам је као дете, као и многе друге старе композиције. Тачно је да није моја, али није случајно што је то прво што смо избацили и на чему смо покупили прве поене. У Чачку се и данас прича да је ту песму свирао неки руски војник за време рата и да је мој учитељ Јарак то од њега чуо. Јарак није имао других композиција, па верујем да је та прича близу истине. Мој учитељ је, иначе, био самоук.
Шта је за вас представљала гитара, с обзиром на то да је она, како сте казали, једино што сте имали када сте изгубили детињство?
— Открићу вам нешто: после ове емисије журим да купим једну гитару. Једноставно, сав новац који имам трошим на то. Кад сам био дете нисам имао гитару, тада је то био појам. Мој отац је имао неку тамбуру, неки бас прим на којем сам ја покушавао тремоло. И стварно, када ми је купио гитару, са мојих девет година, била ми је више него играчка, више него било шта друго. Ја сам се буквално играо с њом — нагнем је и пустим кликере низ жице, да се утркују… Свирао сам, а у прво време сам и спавао са гитаром. И тек кад бих заспао, узимали би је и склањали. И касније, када сам боравио по болницама, нисам имао ништа друго осим књига и гитаре.
Оно што сте савладали боравећи по болницама и данас важи као мера. „Свира као Точак“ је крај сваке компарације у гитарском мајсторству. Како то вама звучи?
— Одавно радим са младим људима и свима покушавам да објасним шта треба да постану. Покушавам да их доведем до њих самих. Верујем да је сваки човек шкољка у којој лежи бисер, само је пут до откривања тога мало различит. Што се мере тиче, Хендрикс је био и још је параметар и за мене и за све друге.
Постали сте популарни, снимали по најбољим енглеским студијима, промовисали плоче на првом лету преко Атлантика… Али нисте успели да се обогатите. Зашто нисте искористили могућности које су тада биле пред вама?
— У то време сам ужасно тешко живео. Оженио сам се, добио сина, становао сам као подстанар, газдарица ми је секла струју… Није било пара, било је свега тога о чему причате, али не и пара. Као да још нису биле успостављене неке релације, музика није вреднована толико. Истина, ми смо добијали новац од ауторских права и концерата, али општински порези на ауторски хонорар били су 48 посто, плус држава, која је узимала 7 посто… Живели смо на ивици, зато није могло. Био је то случај и са другим рокерима, само су они приказивали своје тираже пута десет. Ми то нисмо радили.
Да ли вам је жао што се ипак нисте родили мало касније, када је ситуација била другачија?
— Не. Рећи ћу вам једноставну ствар: новац се не зарађује тако брзо. Новац се зарађује касније, ако се ради. А дође — онда кад затреба.
Кажете да сте прву плочу групе „Тајм“, једну од ретких коју сте купили, слушали код Кепе у студију, јер нисте имали грамофон!
— Наш басиста Зоран Милановић Кепа имао је одличан грамофон и плоче, неке су биле и моје, и тамо сам их слушао. Али ја нисам имао грамофон. Једноставно, није се имало. Тек кад ми је брат купио гитару, ја сам са моје „арије“ прешао на „фендер“. Живело се скромно, знате…
Где је сад та ваша „арија дајмонд“, којој сте тестером отклонили један део врата?
— Ту сам гитару купио у Бриселу‚ 1971. Била је јефтина. Газда локала у ком сам свирао пошао је са мном, баш на дан Божића, да изаберемо неку гитару и буквално ми је купио најјефтинију. То је нека даља копија „стратокастера“ и звала се „арија дајмонд“, јер је имала неко стакло, као дијамант. Био сам ужасно фрустриран што то није „стратокастер“, па сам сасекао оне рогове, да би била посебна. Данас је та гитара код Цвелета, басисте групе „Бајага и инструктори“, у његовом рок музеју и свако може да је види. На њој сам снимио пуно тога, све до „Црне даме“.
Шта је за вас музика увек морала, а шта никако није смела да буде?
— Оно што ми се не свиђа јесте када људи који свирају теже да то личи на некога. А управо то је грешка, управо не сме да личи ни на кога. Музика мора да буде лично исказивање. На сцени пролазе само они који имају тај непосредан исказ који говори из себе.
Колико је таквих?
— Сећам се да је мене на самом почетку привукла „Ју група“, јер је та музика много била везана за фолк моменат, у најлепшем смислу је то подсећало на аутохтону музику. То, плус оно што осећаш, за мене представља пун погодак. Кад неко дође са стране и жели да чује српски бенд, он очекује да чује српску музику, исто као кад ми у Мексику очекујемо мексичку музику.
Има ли тога данас у актуелном рокенролу у Србији?
— Па, мало. Мислим да се наши музичари стиде тога да њихова музика подсећа на народњаке. Ја мислим да је музика једна, страшно је ружно делити је, гледати је по нацијама, расама… Ево, ја волим севдалинку, мој отац је Херцеговац и понео је то са собом, тако да сам као дете учио преко те музике. Арапску музику обожавам, а овде кад је неко чује каже „они лелечу“.
Помињете оца. Био је колар, изнад радње му је стајао точак. Отуда и тај истетовирани знак на десној надланици и надимак који је познатији од вашег имена?
— Да, био је колар, али и музичар, аматерски. Пошто је имао много деце, нас 11, очекивао је од сваког детета да се прихвати његовог посла. Њега су звали Ристо Точкоња, мог старијег брата Точак, а мене су звали Точкић, пошто сам био најмлађи. Кад сам прешао у Крагујевац, онда сам и ја постао Точак.
Да сте остали у Чачку били бисте Радомир Михајловић Точкић?
— Они ме и дан-данас тако зову.
А да ли су вам Чачани опростили што сте прославили Крагујевац?
— Нису ми опростили, мада су толерантни, али ми зато Крагујевчани не опраштају што се нисам родио у њиховом граду.
Ваша деца су рођена у Београду и баве се музиком, класичном. Како стари рокер прати класичне музичаре у сопственој кући?
— Музика је једна, бавимо се само различитим стиловима. Моје ћерке су рано уписале музичку школу, најстарија Софија гитару, а Марија и Ана клавир. Сада већ завршавају студије, постају наставнице, почињу да раде по школама.
Како функционише двоје гитариста под истим кровом?
— Нормално. Помагао сам Софији кад је почињала, упућивао је на оне који су у томе највећи. Могу рећи да је постигла веома завидан ниво, она је сад професионалац. Ове две су при крају студија, свирају свој програм, и њима помажем од самог почетка. Врло сам се заинтересовао за пијанизам и једноставно сам поред њих научио пуно. Тек сад видим колико је музичким школама неопходно да, попут домара, у њој живи један музичар. Јер музичар није само онај који свира и зна ноте него и онај који је проживео све те проблеме. Моја најпознатија ученица Ана Поповић направила је славу у блуз свету. Али она је сама дошла до тога, зато што је пре свега дошла до себе.
Кад данас сумирате ове деценије музике и рада на њој, да ли вам је жао што нисте направили неке добре компромисе у животу?
— Чини ми се да сам увек био притеран уза зид, радио сам то што сам морао да радим. Не знам… Да је било ко имао исту улогу, а био на мом месту, мислим да би урадио исто. Некако нисам имао избора, живео сам оскудно, али мени то није био проблем пошто сам и као дете живео тако. Све што је дошло касније — дошло је као награда. Мислим да на то човек не треба да обраћа пажњу. Треба да следи оно што воли да ради.
