Дигитално, онлајн или електронско гласање је, појашњава за Спутњик Бојан Клачар из Цесида, могућност да грађани гласају ван бирачког места, односно ван контролисаног подручја од стране бирачког одбора тако што приступе веб-апликацији која би се налазила на сајту Републичке изборне комисије.
Можете и да се предомислите
Идентификација појединачног грађанима била би преко имена и презимена, матичног броја и шифре. У неким земљама је рок за такву врсту гласања шест дана уочи изборног дана, док је у другим четири дана.
Пракса је да два дана до почетка избора гласач може да промени своју одлуку, а онда се тај нови дигитални глас складишти у бази.
После затварања биралишта, РИК, односно надлежне службе, пребројава те гласове, који су такорећи већ пребројани јер је све аутоматизовано.
Дигитално гласање, још поједностављује Клачар, јесте као гласање поштом.
Код гласања поштом постоје две коверте — у унутрашњој је глас, у спољашњој потврда да је грађанин гласао.
Кад такав глас дође у РИК, извади се спољна коверта где се виде подаци грађанина и потврда да је гласао, а из унутрашње коверте се глас убаци у гласачку кутију. Исто тако, код дигиталног гласања постоји јавни кључ и приватни кључ на интернету.
Папир и човек — више грешака
Електронско гласање није замена за класично гласање, већ само једна од могућности за оне који у том моменту не могу да приступе свом бирачком месту. Ово је допуна, као што је у многим земљама гласање поштом допуна.
„Не можемо да очекујемо, поготову не у Србији, да укинемо бирачка места, кад и сами знамо да имамо пенетрацију интернета која није довољна да би се то омогућило за читаву популацију. Просто, гласање путем интернета тражи неку врсту електронске писмености“, истиче Бојан Клачар за Спутњик.
Живимо у свету где је све дигитално, констатује за Спутњик Ђорђе Филиповић из софтверске фирме „30hills.com“, а једино је изборни процес мануелан.
Папир у изборном процесу, додаје он, укључује много људских фактора који могу да произведу грешку, па би, каже, било природно да се и комплетно изборни систем врши дигитално. Грађани су прихватили електронске финансије, платне промете, наглашава он, па ће тако прихватити и дигитално гласање.
„У Србији интернет приступ има око 4,7 милиона становника односно 54 одсто популације. Тренд у региону је мало већи. Такође, негде око 50 одсто светске популације је на интернету, у неким земљама је мање, а у некима, попут Кореје, тај проценат је веома висок“, сугерише Филиповић.
Неупоредиво јефтиније
Искуство других држава, сведочи Бојан Клачар, показује да је најбоље не ићи са максималним захтевима да се спроведу дигитални избори на читавом нивоу, него најпре пилот-пројекат на нивоу општине или локалних избора. У Америци је, каже, такав пилот-пројекат био у Аризони.
Дигитално гласање постоји и у Шведској, а Естонија је организовала изборе на територији читаве државе — и локалне и парламентарне.
Међутим, они су увек били један од легалних начина гласања, не и искључиви.
Предности оваквог гласања су што би на тај начин били смањени трошкови, подигла би се излазност јер би били укључени неки људи којима то бирачко место није реално доступно током изборног дана, а елиминисали би се неважећи гласачки листићи и убрзало би се бројање.
Мане, односно ризици су, како каже Клачар, везане за безбедносне аспекте, односно сумње у крађу идентитета, у недостатак тајности гласања, у могућност напада на систем споља, могућност манипулације изнутра, и наравно, може да дође и до квара система.
Да би интернет гласање заживело, потребно је, према Клачаровом мишљењу, посао урадити технички и безбедносно перфектно, а још важније је изградити поверење грађана да институције свој посао обављају независно и професионално. Такође, ако не дође до промене у функционисању администрације и РИК-а, подвлачи Клачар, не можемо говорити да ће Србија моћи да имплементира дигитално гласање.
