Предраг Мики Манојловић, Стивен Сигал, Владо Георгијев, Боно Вокс, Леонтина Вукомановић, Мерил Стрип, Душан Дуда Ивковић, Мадона, Светислав Буле Гонцић, Клинт Иствуд…
Осим широке познатости захваљујући успеху у различитим професијама којима се баве, шта је још заједничко овим јавним личностима?
Сви побројани су више или мање узели учешће у политичким кампањама у свету или Србији. И сви су, поготову имена и презимена из Србије, дошли под оштрицу пре свега друштвених мрежа, али и традиционалних медија. Свакако, трпели су и трпе критику свеукупне јавности, односно опоненти их пречесто вређају док их истомишљеници глорификују.
Шта учешћем у изборним кампањама губе и добијају јавне личности, а који то квалитет више добијају странке и политичари које они подрже?
Тапија моралних судија?
Свака особа има право на политички ангажман који подразумева и јавно деловање, констатује за Спутњик социолог Владимир Вулетић, па то право припада и јавним личностима.
Међутим, према његовом мишљењу, проблем настаје кад те јавне личности покушавају да се на неки начин представљају као својеврсне моралне судије или морални ауторитети који одређују шта је то исправно, а шта је то погрешно.
Наравно, додатно прецизира Вулетић, свако политичко становиште подразумева ту врсту опредељења — свако сматра да заговара и да се залаже за оно што је исправно и критикује другу страну зато што сматра да она не ради добре ствари.
Проблем је кад се ставља својеврсна тапија на то и кад се без икаквих суштинских аргумената такве ствари представљају јавности.
„А представљају се јавности зато што јавност у извесном смислу прати оно што говори и што ради медијска и културна елита у коју заиста спадају те личности. То је онда на известан начин проблем и рекао бих пре једна врста моралне хипокризије. Користи се ауторитет стечен у једној области да би се заговарали ставови који немају много везе са културом или са уметношћу“, подвлачи Вулетић.
Политика је, додаје он, врло специфична грана у којој пре свега доминирају интереси, па на тај начин треба схватити и ставове јавних личности, односно, како каже, свако од њих на овај или онај начин свој политички став повезује са неком врстом интереса.
Медији им руше углед
У демократском друштву је према мишљењу професора новинарства на Факултету политичких наука Неде Тодоровић, нормално да сви људи, па и јавне личности, имају право да јавно изражавају свој политички став без последица.
Оно што је пак нелогично, истиче професорица Тодоровић, јесте што део штампе, нарочито таблоидне, на то реагује на начин да просто проскрибује те личности.
Углед и имиџ поменутих јавних личности, додаје она за Спутњик, не би био нарушен због тога што су ангажовани и што су изразили своје политичко мишљење, да то не чине медији.
„Управо сам прочитала књигу нобеловца Марија Варгаса Љосе ’Пет углова‘ која говори о томе на који начин жута штампа представља полугу власти у Перуу да се уништи углед оних који су против те власти. Таква се ситуација дешава у свим друштвима, наравно. То говори о стању у штампи. Логично би било да свака штампа подржава право на слободу мишљења“, наглашава Неда Тодоровић.
Што познатији, то критикованији
С једне стране је, како за Спутњик тврди филозоф медија Дивна Вуксановић, разумљиво да политичке партије трагају за људима који ће део свог бренда у јавности позајмити или прилагодити интересима или очекивањима партија.
С друге стране, додаје ова професорица Факултета драмских уметности, те исте јавне личности су и грађани и грађанке, дакле, и личности које као такве имају свакако право да се ангажују у политичком животу независно од тога чиме се баве и да ли имају успешне каријере.
Раскорак између личног и јавног и брисање граница карактеристично је, истиче Вуксановићева, управо за јавне личности које као да немају простора да лично делују јер се сваки њихов потез у политици третира као учешће у јавном животу које је видљивије у односу на обичног грађанина и грађанку.
„И ту видим проблем. Зато и делује да медији посебну пажњу посвећују таквим личностима, а не изјавама обичних грађана, па је онда и критика оштрија, јер се заборавља да оне имају право да делују у јавном простору и да то не мора да буде само у функцији властите промоције већ и промоције идеја и идеологије коју заступају“, указује професорица Вуксановић.
Учешће свих, па и јавних личности, у политичком животу једне државе је, према њеном мишљењу, релевантно, и похвално је да се људи занимају за услове живота који су заједнички, односно за властито друштвено окружење.
Прецењен утицај?
Јавне личности свакако имају утицај на јавно мњење, али се према мишљењу Владимира Вулетића тај утицај донекле и пренаглашава.
Самим тим што је њихово мишљење чешће присутно у медијима, повезанији су и, констатује Вулетић, медији више прате оно што каже неко ко је постао популаран, него неког обичног грађанина који може имати, чисто политички гледано, много исправнији став.
„Тај утицај је присутан, али обично код оних који су, хајде да тако кажемо, млађи део популације који још нема политичког искуства. Наравно, и код оних који генерално своје мишљење формирају према мишљењу других утицајних особа“, напомиње Вулетић.
То је, закључује он, нешто што се не може избећи и што је део политичког фолклора откако је вишестраначке политике.
