„Младе колеге, новинари Боб Вудвард и Карл Бернштајн су серијом текстова у ’Вашингтон посту‘ о чувеној афери ’Вотергејт‘ натерали тадашњег америчког председника Ричарда Никсона да поднесе оставку.“
Нека Владимир скупља просуто перје
Професори на факултетима су овим примером уводили младе људе у новинарску професију показујућим им да је новинарство све оно што неко покушава да сакрије, а добар новинар онај који то поткрепи чињеницама и открије зарад јавног интереса.
Какво време, такви и обичаји, па се после овогодишње доделе Пулицерових награда са разлогом питамо хоће ли неким девојкама и момцима професори убудуће говорити да је новинарство што јаче ошамарити руског председника Владимира Путина, а све то читаоцима и гледаоцима представити као Путиново гажење војничким цокулама по главама недужних људи.
Наиме, Пулицеров комитет доделио је новинарима „Њујорк тајмса“ награду за међународно извештавање „о напорима руског председника Владимира Путина да прошири моћ Русије и ван граница земље“. Новинару „Вашингтон поста“ Дејвиду Фарентолду додељена је награда за извештавање о председничкој кампањи Доналда Трампа уз образложење да је „направио модел за транспарентно новинарство у покривању политичких кампања“.
Две главне теме целе протекле године били су амерички избори и руски утицај на америчке изборе, подсећа за Спутњик Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије, па се, каже, и Пулицеров комитет сагласио да су то биле главне теме.
„Није ми необично да је ’Вашингтон пост‘ добио награду за начин на који су разбили Доналда Трампа и његову хуманитарну организацију зато што су све време били страховито негативни према Трампу. Не изненађује ме ни што је ’Њујорк тајмс‘ награђен зато што су покушали да нађу неки доказ да Русија тајно и подмукло пројектује своју моћ широм света. Нажалост, докази су им релативно неуверљиви“, наглашава Смајловићева за Спутњик.
Није ни „Пост“ што је некад био
Као претплатник „Њујорк тајмса“, председница УНС-а додаје да је читала све те текстове „о армијама тролова у Русији који се јављају по западним медијима и противрече чињеницама које ископају западни новинари“, о томе да ли је Асанж добио податке од Руса али без икаквих доказа, те о томе да Русија тобож користи Интерпол да би остваривала своје политичке циљеве.
„У свим тим текстовима нисам нашла неки опипљив доказ, а видим и да многе моје колеге на Западу сматрају да још ниједан опипљив доказ било какве подмукле тајне преваре Русије није изнесен на видело“, истиче Смајловићева.
Не кажем да Руси нису покушавали да утичу на америчке или неке друге изборе, напомиње она, већ да ни најбоља америчка штампа још није поднела уверљиве доказе.
„У том смислу, овај Пулицер није у рангу оног Пулицера који је ’Вашингтон пост‘ добио за ’Вотергејт‘, где је изнесено хиљаду нових непобитних чињеница на светло дана. Овде је изнесено хиљаду спекулација, могућих веза, додиривања… али ништа непобитно и страховито уверљиво“, подвлачи председница УНС-а.
Чуђење оваквом образложењу Пулицерових награда, према мишљењу професора и дугогодишњег уредника Слободана Рељића, само је доказ погрешне идеализације тог система.
Џозеф Пулицер је, подсећа Рељић, човек који је измислио таблоиде, а кад је зарадио велики новац, хтео је да се етаблира у друштву, па је то уложио и направио Пулицерову награду.
Све може ако си за Тита
„Пазите, та награда се додељује за некога ко подржава тај систем. Пулицер је хтео да буде део тог система, није га подривао, па је награда тако успостављена. Да би паралела била јасна, ви сте у нашем систему некад могли да добијете ’Октобарску награду‘ ако подржавате тај систем или ако га креативно критикујете, никако ако сте против њега“, појашњава своје становиште Рељић.
Дакле, награђује се, додаје он, нешто што служи одржавању система и евентуално поправљању, али без дубинске критике.
„Тако да је нормално наградити неког ко је као ’Вашингтон пост‘ пратио Трампа јер се Трамп сматра инцидентом. Такође, за њих је Русија непријатељ и онда то мора бити нека брутална критика“, подвлачи Рељић.
Много су убојитији докази у америчким медијима изнесени о трговини утицајем у фондацији Хилари Клинтон али је, како каже Љиљана Смајловић, награда додељена за демаскирање фондације Доналда Трампа, која је доста мање утицала на исход председничких избора у Америци.
Председница Удружења новинара Србије признаје да је она од људи који у свему виде политику и као још драстичнији пример девалвирања Пулицерове награде наводи чињеницу да 1999. извештачи „Њујорк тајмса“ и „Лос Анђелес тајмса“ за време бомбардовања Југославије нису добили ову награду.
„Извештачи су били људи на које је пала нека сенка да су били сувише пристрасни у корист Југославије јер су приказивали страдања цивила и јер су сваки дан на неки начин извештавањем демантовали тврдње НАТО-а и Пентагона“, сведочи Смајловићева.
