Политичка криза у Македонији улази у трећу годину, а решења нема на видику. Ова бивша југословенска република једина је 1991. године референдумом мирним путем иступила из тадашње СФРЈ. У ратном вихору који је беснео на просторима СФРЈ, тај мирни разлаз био је, за Запад који је радио на разбијању Титове Југославије — пример којим су махали свету.
Одлука власти у Македонији, без икаквог отпора, да је вољна приступити евроатлантским интеграцијама, на Западу је поздрављена аплаузом, а већ 1999. године Скопље је постало кандидат за пријем у пуноправно чланство НАТО-а.
Оружана побуна Албанаца, која је у Македонији избила 2001. године, резултирала је потписивањем Охридског споразума, који је албанској мањини у овој држави омогућио права која су више од права уобичајена за мањинске заједнице. Иако Македонци нису баш радо ставили параф на овај споразум, који је иначе уграђен у Устав Македоније, под благим притиском Запада ипак су пристали. Офанзива Албанаца је заустављена, а тадашњу македонску власт Запад је неку годину касније наградио кандидатуром за Европску унију.
Мирна Македонија, у међувремену, уљуљкала се у западне ловорике, чекајући и надајући се да ће ЕУ наћи начина да грчки вето на пријем Скопља у ЕУ и НАТО због имена „Македонија“ — реши. Грчка, наиме, сматра да је име „Македонија“ нешто што је везано за Грчку историју и културу, док Скопље не жели да се одрекне овог имена.
Међутим, десило се нешто сасвим супротно. Непопустљивост Македоније око имена не само да није добро примљена у ЕУ и даље, већ се и сама међународна заједница окренула против скопских власти које су годинама хвалили.
Оружани сукоби Албанаца и македонске полиције 2015. у Куманову нагло су пренули из сна Македонце који су одједном схватили да власт која их је годинама водила није више миљеник Запада. У игру се убацује нови играч западних структура, Зоран Заев, али и албански фактор поучен успехом из 2001. године, овога пута од Скопља траже више, безмало конфедерацију Македонаца и Албанаца. Другим речима, промену државног устројства.
Прилике су се додатно погоршале по Скопље када су одбили да уведу санкције Москви, а може се слободно рећи да је криза ескалирала када се испоставило да после ванредних парламентарних избора, на које су Македонци пристали опет под притиском Запада, владу неће правити победничка ВМРО (Никола Груевски), већ опозициона СДСМ (Зоран Заев), и то уз помоћ албанских странака које су у игру убациле такозвану „тиранску платформу“, која би Албанцима омогућила фактички исту моћ у држави као и већинском народу, Македонцима.
Ђорђе Иванов, председник Македоније, одбија још да Заеву дâ мандат за формирање владе све док се не одрекне „тиранске платформе“, а Груевски тражи нове изборе. У међувремену, Албанија се придружила Грчкој у вету на пријем Македоније у НАТО док не испуни услове албанске заједнице у овој држави.
У неку руку, Скопље тек сада „живи“ своје деведесете, које су за све остале чланице бивше СФРЈ далека прошлост. У исто време, поставља се и питање: да ли је ово „награда“ Запада за својевремену сервилност коју је Македонија показала, или освета за садашњу непослушност?
Др Александар Гајић, виши научни сарадник на Институту за европске студије у Београду, каже да би из ове перспективе гледано, заправо било реално рећи да је Македонија таква каква је — унитарна, самостална и суверена држава под називом „Република Македонија“ — заправо куповала време, а да Запад није толико гледао да казни Македонију због непослушности, колико су желели да награде оне који су им највернији савезници на Балкану, а то је албански етнички фактор.
Албанци, додаје наш саговорник, очигледно желе да у целом региону прекомпонују границе, почев од отимања Косова и Метохије из састава Републике Србије, преко стварања „Илириде“ на простору Македоније, „Чамерије“ у Грчкој и део Црне Горе где Албанци такође претендују на етничку територијалност.
„У том смислу је Македонија плен који се жртвује зарад неких ширих стратешких интереса задовољавања оног етничког фактора који је у перспективи њима најзначајнији, евроатлантиста, стратешки гледајући друге крупне геополитичке играче и однос снага на простору Балкана. Македонија је у немилост доспела оног момента када је покушала да заштити свој територијални интегритет и досадашњи уставни поредак уз уступке које је направила са Охридским споразумом, али и због њених покушаја да гравитира ка другим геополитичким значајним играчима како би остварила економску и политичку везу, као и било која друга озбиљна држава. Македонски покушај је пре свега везан за могућност грађења енергетског коридора кроз простор Македоније везан за ’Турски ток‘ између Русије и Турске и приближавање економске и политичке сарадње другим словенским народима на простору Балкана“, каже др Гајић.
И ЕУ и Америка, додаје наш саговорник, заправо подупиру, што директно, што индиректно, претензије Албанаца да се Македонија прекомпонује и претвори у двонационалну државу која би у једном тренутку била поцепана и којој би било наметнуто друго име како би наставила до сада неуспешне европске интеграције и како би оно што би од те државе остало ушло у тај геополитички корпус.
„Али то не би више била држава Македонаца већ ентитет где би заправо у једном делу потпуну контролу имали Албанци, а у другом делу они који су послушни на штету македонског народа“, закључује др Гајић.
Да је Запад Македонијом фактички манипулисао скоро две деценије, слаже се и директор Центра за истраживање и аналитику из Скопља Александар Митовски.
Он подсећа да је 1992. године Запад обећао да ће привремена референца о имену државе БЈРМ (Бивша Југословенска Република Македонија) трајати само неколико месеци, а она траје већ 25 година. Други уступак Скопља датира из 2001. године, када је Америка обећала, додуше и испунила обећање, да Македонији призна уставно име Македоније — Република Македонија, али ако потпише Охридски споразум.
„И сад нам се прети санкцијама, заустављањем евроатлантских процеса само да би добили оно што траже од Македоније. Македонија је била сервилна према Западу сваки пут кад им је то требало. Сетимо се само који је народни бунт избио кад је Македонија дозволила НАТО авионима да полећу из Македоније да бомбардују Србију, али македонска Влада је тада то прихватила. Они знају да је овде у Македонији међуетнички сукоб неуралгична тачка коју могу сваког трена да притисну и да добију то што желе. То се и сада догађа“, наглашава Митовски.
Македонија је прогласила независност и изашла из СФРЈ 8. септембра 1991. године, када се 95 одсто грађана на референдуму изјаснило за независност.
Дипломатске односе са Републиком Македонијом Србија је успоставила у априлу 1996. године, под именом Република Македонија, а не под именом Бивша Југословенска Република Македонија. Србија је, дакле, једна од 131 земље у свету која признаје Републику Македонију под њеним уставним именом.
