Свака земља на свету има своје националне и државне интересе, констатује за Спутњик историчар Чедомир Антић, само није свака способна да их брани. Мале земље, сугерише, посебно треба да конципирају своје националне и државне интересе и на посебан начин да их бране.
Стопирали шест албанских резолуција
„Погледајте само колико велике силе издвајају за унутрашњу и спољну безбедност, колико су дела и недела широм планете починиле, уверавајући своје али и стране грађане да је то било у интересу њихове националне и државне безбедности“, напомиње Антић.
Српски кокус постоји и данас у Конгресу, тврди за Спутњик Борко Стефановић, садашњи лидер Левице Србије, а у периоду од 2003. до 2007. заменик амбасадора Србије у Вашингтону, који је имао задатак да формира овај кокус.
Тада је српски кокус, сведочи Стефановић, имао 35 конгресмена и сенатора и био један од два бикамерална кокуса, што значи да су у њему чланови били и сенатори и конгресмени.
Кокуси су, иначе, појашњава Стефановић за Спутњик, интересне организације конгресмена и сенатора које се баве одређеном темом и дају подршку одређеним ставовима или вредностима, односно народима или државама.
То је стара институција и представља незаобилазни фактор сваког лобистичког процеса у Вашингтону. Ти људи нису плаћени, већ све раде из убеђења или зато што имају бираче одређене етничке групе, како они то називају, у својој изборној јединици.
„Сваки етнички кокус или било који други се оснива у сваком сазиву Конгреса. Тако да је албански кокус само обновљен, тачније поново су аплицирали административном одбору Конгреса и само потврдили да и даље делују“, прецизира Стефановић за Спутњик.
Који је српски државни интерес
Српски кокус је организовао четири јавна слушања о страдању Срба на Косову и Метохији, нарочито после мартовског погрома 2004, осам писама тадашњем председнику Џорџу Бушу са захтевима да се изађе у сусрет Србији у преговорима око статуса Космета као и око заустављања терора и напада на Србе на Косову и Метохији и њихову баштину.
„И оно што је најважније и што у ствари треба да буде сврха сваког кокуса јесте да је српски кокус успешно зауставио шест проалбанских резолуција и прогурао осам просрпских резолуција. Резолуције су необавезујући али усаглашени документи којима Конгрес потврђује одређени став. Подсетићу вас да током активног рада српског кокуса Конгрес ниједним документом није признао независност Косова“, посебно подвлачи Стефановић.
Ако неко не зна шта жели, категоричан је Чедомир Антић, онда му не вреди да унајмљује адвокате и да ствара било какве војске, па ни дипломатске. Добра политика је, додаје он, сложена, и треба времена и новца да буде остварена, али она може бити добра само ако може да се у основним цртама објасни у једној реченици.
„Таква је била политика народног и државног уједињења у 19. веку која је касније једним компромисом претворена у уједињење Јужних Словена, односно Југословена. Таква је политика Албанаца, да се албанске земље уједине. Таква је политика Хрватске“, истиче Антић.
У Србији већ дуго, наглашава Антић, нема општег консензуса који је њен крајњи циљ јер „морамо да знамо шта хоћемо, морамо тога да се држимо и морамо да будемо искрени“.
Србија је, подсећа овај историчар, имала озбиљну дипломатију чак и у време кад није смела да има дипломатију. Слала је представнике у најмоћније земље света у време кад је у Србији било мало писмених.
„Још је Карађорђе имао свог представника у Паризу, који није успео да дође до Наполеона, али његова преписка се чува. То је читава књига преписке са француском дипломатијом. У Првом светском рату Србија је из посебног фонда плаћала интелектуалце у Британији, али то нису били неки опскурни ликови који могу само Мирјани Марковић и Слободану Милошевићу да се чине као озбиљни“, наводи Антић.
Србију су, каже Антић, ојадили комунизам, југословенство, проблеми које је имала пре 1914… И то мора да се мења, да и даље не бисмо плаћали грешке.
